Генерације у епидемији

Једно од бројних питања која се постављају око постојеће пандемије јесте питање људске вредности: Да ли неки људи вреде више, а неки мање?

Узмимо за пример оне који тврде да је овај тип вируса корона заправо „само један обичан грип” кога власти злоупотребљавају како би изазвали страх и панику и на тај начин оправдали контролу целокупног друштва.

Директни узрок смрти

Да би доказали да овај вирус није ништа опаснији од вируса грипа, они се труде да докажу да је степен смртности далеко мањи од бројева који се званично саопштавају. Њихов главни аргумент јесте да се неоправдано збирају они који су „умрли од вируса” од оних који су „умрли с вирусом”. У првом случају вирус је код здравих људи изазвао такве промене у организму да су ти људи умрли, а у другом случају је вирус пронађен код умрлих који су претходно имали неку хроничну болест, па се не може тврдити да је вирус директно узроковао њихову смрт. Док се у првом случају може тврдити да је вирус узрок смрти, у другом се може само претпоставити да је вирус утицао на смртни исход. И зато, према њиховој аргументацији, ове друге треба искључити из статистике смрти које су настале због вируса корона. Након тога ови умањени бројеви би доказали да вирус заправо и није тако опасан како га медији и власти представљају. А ако није толико опасан, онда и противепидемијске мере које се примењују и које намеће власт нису оправдане и онда их не треба прихватити, већ се против њих треба борити.

Оно што је имплицитна претпоставка овакве аргументације јесте да утицај вируса корона на смртност оних који су већ болесни није важна. Другим речима, у питању су људи који су стари и болесни и који би „ионако умрли”. Тиме заступници оваквог начина мишљења заправо показују да разликују две врсте људи: оне чији живот више вреди, и оне, старије и болесне, чији живот мање вреди.

Погрешна идеја да вирус напада само старе, болесне и немоћне, а да деца, млади и одрасли нису угрожени довела је до демонстрација у низу америчких градова против затварања предузећа. Овај генерацијски егоизам млађих које противепидемијске мере економски угрожавају, против старијих који су здравствено угроженији, добар је пример дискриминације.

У италијанским болницама где је дошло до велике несразмере између расположивих респиратора и броја пацијената којима је било потребно да буду прикључени на респираторе, италијански лекари су, према неким извештајима, морали да врше тријажу (одабир) болесника јер су услови били слични ратним. То углавном значи да старији и већ претходно болесни нису стигли до респиратора. На респираторе су стављени они који су имали већу шансу за преживљавање, дакле млађи и претходно здрави пацијенти.

Ако су право на живот и право на лечење универзална људска права, јасно је да је у овим условима постојала негативна дискриминација старијих и претходно болесних пацијената.

Да ли је могуће говорити о „превентивној тријажи болесника”? Другим речима, да ли је могуће унапред онемогућити једној врсти оболелих да затраже лечење? Иако је многима незамисливо да се једној врсти оболелих упути порука: Немојте ни долазити, нећемо вас лечити, то је управо урадила једна клиника у Јужном Велсу. Више од пет стотина хроничних болесника добило је такво писмо у којем је, како би све било легално, затражена њихова писмена сагласност да унапред одбијају лечење и оживљавање. Тражено је и да не зову хитну помоћ јер су „возила тренутно веома упослена”. Након јавне реакције ових пацијената и њихових породица, и јавно изнетог доживљаја понижења, безвредности и отписаности, уследило је извињење.

Приоритет на респиратору

Управо због ситуације изазване ковидом 19 у немачкој јавности се разбуктала дискусија о етичној пракси у хипотетичној ситуацији када би се у Немачкој десило исто што и у Италији. Док удружења лекара сматрају да би у тој ситуацији тријажа пацијената била етична и да лекари морају да имају право да скину некога с апарата да би тај апарат уступили некој другој особи, Савет за етику има супротно мишљење. Ове етичке несугласице довеле су до предлога да се уреде законским путем, што је министар здравља одбацио као идеју.

Питање је: Хоћемо ли у случају потребе наше неотуђиво право на лечење остваривати по реду, или ћемо ићи преко реда, и да ли ће можда неко платити да прескочи ред?