Generacije u epidemiji

Jedno od brojnih pitanja koja se postavljaju oko postojeće pandemije jeste pitanje ljudske vrednosti: Da li neki ljudi vrede više, a neki manje?

Uzmimo za primer one koji tvrde da je ovaj tip virusa korona zapravo „samo jedan običan grip” koga vlasti zloupotrebljavaju kako bi izazvali strah i paniku i na taj način opravdali kontrolu celokupnog društva.

Direktni uzrok smrti

Da bi dokazali da ovaj virus nije ništa opasniji od virusa gripa, oni se trude da dokažu da je stepen smrtnosti daleko manji od brojeva koji se zvanično saopštavaju. Njihov glavni argument jeste da se neopravdano zbiraju oni koji su „umrli od virusa” od onih koji su „umrli s virusom”. U prvom slučaju virus je kod zdravih ljudi izazvao takve promene u organizmu da su ti ljudi umrli, a u drugom slučaju je virus pronađen kod umrlih koji su prethodno imali neku hroničnu bolest, pa se ne može tvrditi da je virus direktno uzrokovao njihovu smrt. Dok se u prvom slučaju može tvrditi da je virus uzrok smrti, u drugom se može samo pretpostaviti da je virus uticao na smrtni ishod. I zato, prema njihovoj argumentaciji, ove druge treba isključiti iz statistike smrti koje su nastale zbog virusa korona. Nakon toga ovi umanjeni brojevi bi dokazali da virus zapravo i nije tako opasan kako ga mediji i vlasti predstavljaju. A ako nije toliko opasan, onda i protivepidemijske mere koje se primenjuju i koje nameće vlast nisu opravdane i onda ih ne treba prihvatiti, već se protiv njih treba boriti.

Ono što je implicitna pretpostavka ovakve argumentacije jeste da uticaj virusa korona na smrtnost onih koji su već bolesni nije važna. Drugim rečima, u pitanju su ljudi koji su stari i bolesni i koji bi „ionako umrli”. Time zastupnici ovakvog načina mišljenja zapravo pokazuju da razlikuju dve vrste ljudi: one čiji život više vredi, i one, starije i bolesne, čiji život manje vredi.

Pogrešna ideja da virus napada samo stare, bolesne i nemoćne, a da deca, mladi i odrasli nisu ugroženi dovela je do demonstracija u nizu američkih gradova protiv zatvaranja preduzeća. Ovaj generacijski egoizam mlađih koje protivepidemijske mere ekonomski ugrožavaju, protiv starijih koji su zdravstveno ugroženiji, dobar je primer diskriminacije.

U italijanskim bolnicama gde je došlo do velike nesrazmere između raspoloživih respiratora i broja pacijenata kojima je bilo potrebno da budu priključeni na respiratore, italijanski lekari su, prema nekim izveštajima, morali da vrše trijažu (odabir) bolesnika jer su uslovi bili slični ratnim. To uglavnom znači da stariji i već prethodno bolesni nisu stigli do respiratora. Na respiratore su stavljeni oni koji su imali veću šansu za preživljavanje, dakle mlađi i prethodno zdravi pacijenti.

Ako su pravo na život i pravo na lečenje univerzalna ljudska prava, jasno je da je u ovim uslovima postojala negativna diskriminacija starijih i prethodno bolesnih pacijenata.

Da li je moguće govoriti o „preventivnoj trijaži bolesnika”? Drugim rečima, da li je moguće unapred onemogućiti jednoj vrsti obolelih da zatraže lečenje? Iako je mnogima nezamislivo da se jednoj vrsti obolelih uputi poruka: Nemojte ni dolaziti, nećemo vas lečiti, to je upravo uradila jedna klinika u Južnom Velsu. Više od pet stotina hroničnih bolesnika dobilo je takvo pismo u kojem je, kako bi sve bilo legalno, zatražena njihova pismena saglasnost da unapred odbijaju lečenje i oživljavanje. Traženo je i da ne zovu hitnu pomoć jer su „vozila trenutno veoma uposlena”. Nakon javne reakcije ovih pacijenata i njihovih porodica, i javno iznetog doživljaja poniženja, bezvrednosti i otpisanosti, usledilo je izvinjenje.

Prioritet na respiratoru

Upravo zbog situacije izazvane kovidom 19 u nemačkoj javnosti se razbuktala diskusija o etičnoj praksi u hipotetičnoj situaciji kada bi se u Nemačkoj desilo isto što i u Italiji. Dok udruženja lekara smatraju da bi u toj situaciji trijaža pacijenata bila etična i da lekari moraju da imaju pravo da skinu nekoga s aparata da bi taj aparat ustupili nekoj drugoj osobi, Savet za etiku ima suprotno mišljenje. Ove etičke nesuglasice dovele su do predloga da se urede zakonskim putem, što je ministar zdravlja odbacio kao ideju.

Pitanje je: Hoćemo li u slučaju potrebe naše neotuđivo pravo na lečenje ostvarivati po redu, ili ćemo ići preko reda, i da li će možda neko platiti da preskoči red?