Априлски оксиморон

Први дан овог месеца, 1. април, Дан шале, показао је да је враг однео шалу. И све је после текло као оксиморон, као контрадикција или, како народ каже: „Мож’ да бидне, али не мора да значи”. Вирус корона је показао своју моћ мутирања, па је од најсмешнијег постао најопаснији. Па је даље демократски уведен полицијски час. Грађани су дисциплиновано гунђали. Премијерку је председник стриктно замолио да укине лошу уредбу, која је осмишљена као корисна. Љубав према нама старијима је показивана примерима нових гробаља. Али, нема љубави без бола, што рече онај јеж који се заљубио у јежицу.

Промена уредби на дневном нивоу показује само колико смо динамично друштво. Медицинари су се лавовски борили да заштите народ зечјег срца. Слобода некретања је била потпуна, а највише су је користили стари, који су се лоше осећали за своје добро. Оне фамозне две недеље, „које ће брзо протећи” отегле су се месецима. Година ће проћи, али две недеље никако.

Конференције за штампу претвориле су се у бојно поље режимских и нережимских медија. Ови први су критиковали ове друге за неразумевање патриотизма и култа личности. Мирољубив и деликатан у комуникацији с Европом, наш председник је одједном постао Џемс Бонд, који ће сести у авион, провалити у иностране магацине и покупити респираторе које смо већ платили.

Овације с наших прозора и тераса медицинарима и потезима власти у осам увече већ после пет минута претворили би се у лупање шерпама и звиждуке.

Опозиција је кукумавчила да скупштина проради, а онда су одбили да учествују у заседању. Њихов студиозни план и програм је толико хаотичан да ће из њега можда изаћи нешто добро, да горе не може бити. Власт то користи на своју штету, јер је и најтврђем есенесовцу преко главе аргумената као што су Ђилас и Шолак.

Наши суседи тврде како су боље прошли од нас, а и не слуте, несрећници, да их побеђујемо у сваком сегменту. Поготово финансијски. Штедећи буџет, разбацујемо се са сто евра, које ваља заслужити административним потем, телефонском молбом. А Србин никад није молио. Осим за сто евра.

Руку на срце, добро смо прошли у овој несрећи.

Ближи се крај епидемије, који стари могу да осете у ваздуху један сат дневно. А онда – слобода. Да ли ће слобода умети да пева као што су стари певали о њој?

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa