Крлежа и Голи оток

ЗАГРЕБАЧКА ПОЛЕМИКА
Једна стара прича или политички трач – како се коме више свиђа, јер управо је и такав подељен однос према њој – изненада и без неког видљивог повода протресла је недавно друштвену сцену Хрватске. Ради се о тврдњи да је бард југословенске и хрватске књижевности из њиховог социјалистичког времена Мирослав Крлежа наводно идејни творац Голог отока – да се на том каменом острвцу на северној страни острва Раба организује логор „за преваспитавање“ тзв. инфорбироваца, односно „посрнулих“ чланова тада владајуће КПЈ који су се определили за Стаљиново поимање социјализма насупрот Титовог, или се барем сумњало да тако резонују. Уз њега је као коаутор те идеје наведен и врсни вајар Антун Аугустинчић.

Како је то „преваспитавање“ изгледало у пракси углавном је већ одавно познато, па тврдње тадашњег човека у врху Удбе задуженог за тај казамат (Јово Капичић) изнете у интервјуу загребачком „Глобусу“ о малтене идиличној установи за враћање на прави пут посрнулих партијских другова и није толико изазвала реакција и узбуђења колико изречена тврдња да „им је Ранковић рекао“ да је то била „Крлежина идеја“ изнесена у разговору с Титом, а „нешто мало у томе је учествовао и Антун Аугустинчић“.

Можда и више од саме тврдње хрватску културну јавност узнемирило је откуд да се то сад потеже усред Загреба, преко њених медија, док су у Београду остали поприлично хладни и незаинтересовани за ту врућу тему и заокупљени неким другим стварима које немају баш везе с Хрватском. Тако се популарни књижевник Миљенко Јерговић у својој редовној колумни у „Јутарњем листу“ пита: „Откуд то да неко у Хрватској од бајатих трачева настоји произвести историјске истине?“

Под насловом „Како убити Крлежу београдским трачем“, он, између осталог, пише: „Анегдота о Аугустинчићу и голооточком каменолому током осамдесетих појављивала се у записима Владимира Дедијера, чини ми се чак и у 'Новим прилозима за биографију Ј. Б. Тита' (трећи део), у чланцима објављеним у београдској ’Дуги’ поводом књиге некаквог удбаша Нумића, те у разноразним голооточким разглабањима. Бива, кипару је требало камена за његове споменике револуцији, па је спајајући угодно с корисним предложио да они који су се определили за Стаљина на Голом извлаче камен из стене за Аугустинчићева уметничка дела. Онима који су измислили овај трач, а затим га, као какву заразу, свраб или шугу, проносили кроз новине, није било од неке важности што је голооточки камен био неподесан за уметничко клесање. Истинитост неког трача није у његовој проверљивости, него у масовности.“

У неко доба – наставља Јерговић – „Аугустинчићу је придодан и Крлежа, чиме је трач попримио размере националистичког мита. Историјска је чињеница да је већина голооточких логораша била српског и црногорског порекла (наравно, мисли се на раздобље у којем су људи хапшени без редовног судског процеса, а не касније када је овај концентрациони логор претворен у регуларну затворску установу). Београдска чаршија је у осамдесетима развијала теорију о Голом отоку као месту хрватске одмазде над српским комунистима, док је целокупно ауторство антистаљинистичког стаљинизма, који је и породио могућност отварања концентрационог логора за политичке противнике, приписано хрватским комунистима. Оговарање Крлеже сигурно је било најефектнији начин за ширење таквих теза, јер је Крлежа у то време, из београдске перспективе, био најважнији Хрват после Тита“, сматра Јерговић и закључује:

„Трач о Аугустинчићу и Крлежи као инспираторима Голог отока никада нико није покушао доказати, јер се ту и није имало шта доказати. (...) Чињеница да двадесетак година касније постоје хрватске новине које ће бајат трач оцвале великосрпске чаршије објавити као 'тајну чувану 60 година' говори о томе да се данас о блиској повести земље не знају чак ни трачеви.“

Међу бројним реакцијама јавио се и католички недељник „Глас концила“, који је у овој теми нашао свој интерес. Уз напомену како „уношење забуна и немира увек добро дође правим кривцима“, аутор се служи књигом голооточког заточеника Жељка Драгање „Звијезде заводнице“ у којој он „описује сву страхоту Голог отока, психичка и физичка мучења, али и врло занимљиво описује и устројство једине партије и оне који су плаћали њен пад“. На неколико страница Драгања говори и о Крлежи:

„Такође, у случају суровог прогона тзв. информбироваца, када је одбио интервенисати у њихову корист, изразио се у суштини овако: 'Боље да страдају они него да нас Стаљин све прегази.' Није суштина била у томе и сигурно је да је Крлежа о свему томе другачије размишљао, то нису биле његове него Титове речи.“

„Крлежа је ћутао и 1971, и многих других година, и можда је време за суочавање с делом, да нам га као и многе друге тајне не би требали откривати шефови Удбе“, закључује „Глас концила“ у тексту под насловом „Страх и ћутање против истине“.