Krleža i Goli otok

ZAGREBAČKA POLEMIKA
Jedna stara priča ili politički trač – kako se kome više sviđa, jer upravo je i takav podeljen odnos prema njoj – iznenada i bez nekog vidljivog povoda protresla je nedavno društvenu scenu Hrvatske. Radi se o tvrdnji da je bard jugoslovenske i hrvatske književnosti iz njihovog socijalističkog vremena Miroslav Krleža navodno idejni tvorac Golog otoka – da se na tom kamenom ostrvcu na severnoj strani ostrva Raba organizuje logor „za prevaspitavanje“ tzv. inforbirovaca, odnosno „posrnulih“ članova tada vladajuće KPJ koji su se opredelili za Staljinovo poimanje socijalizma nasuprot Titovog, ili se barem sumnjalo da tako rezonuju. Uz njega je kao koautor te ideje naveden i vrsni vajar Antun Augustinčić.

Kako je to „prevaspitavanje“ izgledalo u praksi uglavnom je već odavno poznato, pa tvrdnje tadašnjeg čoveka u vrhu Udbe zaduženog za taj kazamat (Jovo Kapičić) iznete u intervjuu zagrebačkom „Globusu“ o maltene idiličnoj ustanovi za vraćanje na pravi put posrnulih partijskih drugova i nije toliko izazvala reakcija i uzbuđenja koliko izrečena tvrdnja da „im je Ranković rekao“ da je to bila „Krležina ideja“ iznesena u razgovoru s Titom, a „nešto malo u tome je učestvovao i Antun Augustinčić“.

Možda i više od same tvrdnje hrvatsku kulturnu javnost uznemirilo je otkud da se to sad poteže usred Zagreba, preko njenih medija, dok su u Beogradu ostali poprilično hladni i nezainteresovani za tu vruću temu i zaokupljeni nekim drugim stvarima koje nemaju baš veze s Hrvatskom. Tako se popularni književnik Miljenko Jergović u svojoj redovnoj kolumni u „Jutarnjem listu“ pita: „Otkud to da neko u Hrvatskoj od bajatih tračeva nastoji proizvesti istorijske istine?“

Pod naslovom „Kako ubiti Krležu beogradskim tračem“, on, između ostalog, piše: „Anegdota o Augustinčiću i golootočkom kamenolomu tokom osamdesetih pojavljivala se u zapisima Vladimira Dedijera, čini mi se čak i u 'Novim prilozima za biografiju J. B. Tita' (treći deo), u člancima objavljenim u beogradskoj ’Dugi’ povodom knjige nekakvog udbaša Numića, te u raznoraznim golootočkim razglabanjima. Biva, kiparu je trebalo kamena za njegove spomenike revoluciji, pa je spajajući ugodno s korisnim predložio da oni koji su se opredelili za Staljina na Golom izvlače kamen iz stene za Augustinčićeva umetnička dela. Onima koji su izmislili ovaj trač, a zatim ga, kao kakvu zarazu, svrab ili šugu, pronosili kroz novine, nije bilo od neke važnosti što je golootočki kamen bio nepodesan za umetničko klesanje. Istinitost nekog trača nije u njegovoj proverljivosti, nego u masovnosti.“

U neko doba – nastavlja Jergović – „Augustinčiću je pridodan i Krleža, čime je trač poprimio razmere nacionalističkog mita. Istorijska je činjenica da je većina golootočkih logoraša bila srpskog i crnogorskog porekla (naravno, misli se na razdoblje u kojem su ljudi hapšeni bez redovnog sudskog procesa, a ne kasnije kada je ovaj koncentracioni logor pretvoren u regularnu zatvorsku ustanovu). Beogradska čaršija je u osamdesetima razvijala teoriju o Golom otoku kao mestu hrvatske odmazde nad srpskim komunistima, dok je celokupno autorstvo antistaljinističkog staljinizma, koji je i porodio mogućnost otvaranja koncentracionog logora za političke protivnike, pripisano hrvatskim komunistima. Ogovaranje Krleže sigurno je bilo najefektniji način za širenje takvih teza, jer je Krleža u to vreme, iz beogradske perspektive, bio najvažniji Hrvat posle Tita“, smatra Jergović i zaključuje:

„Trač o Augustinčiću i Krleži kao inspiratorima Golog otoka nikada niko nije pokušao dokazati, jer se tu i nije imalo šta dokazati. (...) Činjenica da dvadesetak godina kasnije postoje hrvatske novine koje će bajat trač ocvale velikosrpske čaršije objaviti kao 'tajnu čuvanu 60 godina' govori o tome da se danas o bliskoj povesti zemlje ne znaju čak ni tračevi.“

Među brojnim reakcijama javio se i katolički nedeljnik „Glas koncila“, koji je u ovoj temi našao svoj interes. Uz napomenu kako „unošenje zabuna i nemira uvek dobro dođe pravim krivcima“, autor se služi knjigom golootočkog zatočenika Željka Draganje „Zvijezde zavodnice“ u kojoj on „opisuje svu strahotu Golog otoka, psihička i fizička mučenja, ali i vrlo zanimljivo opisuje i ustrojstvo jedine partije i one koji su plaćali njen pad“. Na nekoliko stranica Draganja govori i o Krleži:

„Takođe, u slučaju surovog progona tzv. informbirovaca, kada je odbio intervenisati u njihovu korist, izrazio se u suštini ovako: 'Bolje da stradaju oni nego da nas Staljin sve pregazi.' Nije suština bila u tome i sigurno je da je Krleža o svemu tome drugačije razmišljao, to nisu bile njegove nego Titove reči.“

„Krleža je ćutao i 1971, i mnogih drugih godina, i možda je vreme za suočavanje s delom, da nam ga kao i mnoge druge tajne ne bi trebali otkrivati šefovi Udbe“, zaključuje „Glas koncila“ u tekstu pod naslovom „Strah i ćutanje protiv istine“.