Светлост јавности све затамњује

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Наш саговорник је др Мило Ломпар, професор Српске књижевности 18. и 19. века и Културне историје Срба на Филолошком факултету у Београду. Професор Ломпар изузетан је познавалац дела Милоша Црњанског, председник је Задужбине Милоша Црњанског, и аутор је књига „О завршетку романа”, „Модерна времена у прози Драгише Васића”, „Његош и модерна”, „Црњански и Мефистофел”, „Аполонови путокази”, „Моралистички фрагменти” и других.

У којим периодима је у историји српске књижевности постојао најпресуднији европски утицај или можемо говорити о једној до данас непрекидној узајамности тих утицаја?

Српска књижевност је увек постојала у европском културном кругу. У средњем веку је то био византијски круг; у народној поезији имамо прожимања хришћанске и претхришћанске старине; имамо и два стилска утицаја на књижевност барока: католичко-италијански на књижевност Дубровника и словенско-руски на барокну књижевност насталу северно од Саве; постоји немачки утицај на класицизам и романтизам, као што постоји руски и француски утицај на реализам; многобројни и изукрштани утицаји постоје у књижевности 20. века. Као што је одлучујуће утицала на државност, на привреду, на политичку идеологију Србије, Европа је утицала и на лик српске културе у различитим временима. Утицај није, међутим, само опонашање него и прилагођавање, супротстављање, оспоравање. Увек је у српској култури постојао дијалог о природи европских утицаја.

Неко је рекао да је Доситеј пренаглашено тежио космополитском, а да је Вук пренаглашено тежио националном. Шта Ви мислите о томе?

То је класичан пример мишљења у стереотипима. Доситеј је био човек рационализма и просвећености, човек западне духовне формације у српској култури. Међутим, Алојз Шмаус је показао како се код Доситеја – око 1800. године – одиграва прелаз из космополитске у националну просвећеност. Промена је била плод нових европских струјања тог времена. Још у својој космополитској фази, Доситеј је посведочио дубоку националну оданост. Јер, на уписници универзитета у Халеу, за себе је, године 1782, уписао да је „из Србије“, иако је био из Хабсбуршке монархије. Да ли је због тога мање европски дух? У време првог устанка, аустријски конзул у Букурешту записао је за њега: „Мржња коју он гаји према Аустрији безгранична је; он се труди да своју мржњу усади не само код свију српских старешина, већ и код њихове деце као директор школа и код целог народа.“ Да је била реч о политичкој процени, видимо по томе што је варадински војни заповедник барон Симбшен, јула 1808, издао наређење пограничним властима да Доситеја могу убити када се прилика укаже. Септембра 1810, на скупу у Враћевшници, на којем је одлучено да се иде са Русијом а не са Аустријом, Доситеј је био међу онима који су ту вест пренели команданту руске војске који је био у Влашкој. Шта сви ови примери показују? Да је стварност много слојевитија и противречнија од схема које јој намећемо. Таква је и култура. Зар је Доситеј био мање космополита зато што је у конкретној историјској ситуацији реално процењивао опасност која је Србији долазила са Запада? Зар његов дух баш у тој процени није откривао свој просвећени и рационални карактер, своју неподложност митовима, што је све тако снажно отиснуто у његовом делу? Исто се то, mutatis mutandis, може рећи за Вука. Зар он није писац кога је највише од свих српских писаца подржала најбоља Европа: Гете, Грим? Зар он није српске народне песме учинио класичним трагом европског памћења? Да ли онда треба да закључимо да је врх српског грађанства – који је био против Вукове реформе језика, који су сачињавали људи учени, паметни и класично хуманистички образовани – био антиевропски? А ако је Вук пренаглашено тежио националном (а подржавала га је Европа), да ли су они који су му се противили били истовремено и космополити и противници Европе? У такве нас бесмислице уводе стереотипи. Требало би се запитати: одакле долази тако снажна тежња да се јавна свест испуни схематским и неистинитим преставама?

Да ли и данас може бити речи о сличној дихотомији на књижевној, културној и политичкој сцени?

Та дихотомија је произведена да би онемогућила – и у интелектуалној и у политичкој сфери – дијалог као оно што унапређује културу. Она постоји да би блокирала свако непредвиђено кретање на јавној сцени, унапред оправдала видну тежњу ка неутралисању и уклањању неистомишљеника и њихових тема. (Потврђује се Хајдегерова мисао о томе како светлост јавности све затамњује.) Она сваку животну комплексност своди на формулу. Та дихотомија треба да запечати судбину јединих континуираних губитника од почетка распада титоистичке Југославије. То су они људи који су јавно оспоравали доминантну политику у деведесетим годинама, али који су веровали да постоје српска национална права и да су она саобразива са демократским начелима. Сви догађаји су их демантовали. Ако је човек као Никола Милошевић због свог мишљења могао бити чак и физички понижаван у једном демократском друштву, ако то није изазвало никакву осуду насилника него су им упућиване похвале на јавној сцени, онда је јасан путоказ за сваког ко не пристане на унапред постављене теме, ко покуша да сагледа свет на нијансиранији начин.

Која дела бисте издвојили као она која су српску књижевност неоспорно сместила у врх европске и светске књижевности?

Пре свих: Његош. Чудесно песничко разигравање неоплатоничарских мотива у Лучи микрокозма ставило га је у највишу духовну породицу европских песника: Данте, Милтон, Ламартин. Снажно пулсирање античког фатума ствара у Горском вијенцу дубокосежну везу са хеленском и епском патетиком. Парадоксални спој самозванца и херојства, кловна и масе, манипулације и лаковерности отвара Лажног цара Шћепана Малог – кроз паралеле са Пушкином и Шилером, Бихнером и Жаријем – за струјања модерног искуства. Ко још? У 19. веку: Стерија и Лаза Костић. У 20. веку: Црњански и Андрић. У њиховим делима се одвија вишеслојан дијалог са европским наслеђем.

Какво је, према Вашем подробном истраживању, виђење супротности Истока и Запада у делу Милоша Црњанског?

Две компоненте одређују личност Црњанског. Он је одрастао у Темишварском Банату, учио код фратара пијариста, у једној вишекултурној и вишејезичкој средини и имао је аутентично осећање европског културног идентитета. Сам је, међутим, рекао да – као и сви који су рођени на периферији нашег народа – има појачано национално осећање. Црњански је, дакле, у својој личности спојио нешто универзално и космополитско, као појединац који размишља о својим идејама и сновима, са снажним националним осећањем, које му је омогућило да разуме и да опише корозивни бат историјских корака. Тај спој вертикалног кретања кроз дух (тај метафизички немир модерног човека) и хоризонталног простирања у историји даје аутентичност његовој књижевности. Препознајемо га у пишчевој дефиницији завичаја. Јер, велики путник, деценијски становник европских престоница каже: „Завичај је оно што изаберете.“ Зар то није сасвим космополитски, сасвим одвојено од наслеђа, сасвим слободно? То је вертикална путања духа. Он, потом, додаје: „завичај, прави... који волите, који осећате, за мене је Србија.“ Зашто је тако изабрао? „Зато што сам изабрао нешто што је толико напаћено, што је толико несрећно, кроз векове, сада, а нарочито ових последњих сто година. То је мој завичај.“ То је хоризонтална путања којом се дух – слободно, али то је дух Црњанског, Доситејев и Стеријин дух – упућује ка историји, ка мраку, ка одговорности. Тек у сусрету ове две димензије духа – у Црњансковом схватању завичаја – постају нам уочљиви значењски преливи које доноси мисао Берђајева о слободи која је тешка и о ропству које је лако.