Нема лаких одговора на тешка питања Другог светског рата

Дочекујемо га одајући пошту жртвама, полагањем венаца и пригодним говорима, позивима да се не заборави, а онда се вратимо оним обичним данима у којима пролазимо поред споменика зараслих у коров или правимо селфије на стратишту из Другог светског рата. Данас је девет мај, Дан победе над фашизмом. Тачно 75 година дели нас од тренутка када је Немачка потписала безусловну капитулацију, од тог симболичног завршетка Другог светског рата.

Девети мај је повод да будемо поносни, али и да се запитамо, макар тог дана, каква је наша култура сећања и колико поштујемо жртве, многобројне, цивилне и ратне, страдале у Другом светском рату. Колико историјских чињеница заиста знамо, а колико је плод слободних интерпретација. Нешто о томе рекла нам је у марту ове године Управа Спомен-парка „Крагујевачки октобар” својим апелом „на елементарну људску пристојност” и позивом посетиоцима да се не фотографишу на простору тог ужасног стратишта у неприкладним позама. То много говори  о образовању и односу друштва према свом наслеђу, нечему што је део нашег идентитета, каже у разговору за „Политику” историчар Милан Ристовић, професор београдског Филозофског факултета.

– Хвалимо се да имамо јаку историјску свест, али та количина незнања о нечему што је стварна историја је нешто чиме не можемо да се похвалимо, као ни односом према споменичком наслеђу. Више од 30 година живимо у некаквој друштвеној конфузији, па је и тумачење догађаја из Другог светског рата било показатељ  друштвене и политичке кризе. Историографија не сме да дозволи да се из историје извлачи само један сегмент и он утапа у пропагирање политичких идеја – истиче професор Ристовић.

Он додаје да је велики проблем научне историографије што се заборавља чак и оно што је било утврђено као чињенично и упозорава да то важи и за догађаје и њихова тумачења у вези са Другим светским ратом.

– И у Европи постоје покушаји нових тумачења, ревизије кривице, расправе шта је ко коме учинио, ко је кога ослобађао, а ко окупирао... Тако изгледа историја када је храни политика и то је веома опасно. На нама историчарима је да се боримо свим средствима која нам пружа наука да се не манипулише нечим што је утврђено као историјска чињеница, да не дозволимо да се фабрикује исконструисано виђење прошлости обојено овим или оним политичким бојама – наглашава Ристовић.

Живих сведока трагичних догађаја из овог периода све је мање, па све важније постаје изучавање докумената и грађе који постају глас оних којих више нема, глас о њима. Са великом пажњом научна јавност дочекала је отварање ватиканских архива из периода понтификата папе Пија Дванаестог почетком марта. Реакције су се кретале од скептичности до одушевљења да ће изучавање ових докумената умногоме осветлити ратне године. Саговорник „Политике”, историчар Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије спада у оне прве.

– Није довољна само одлука папе Фрање да се архиви учине доступним истраживачима, питање је и да ли ће архивисти издавати грађу која је осетљива за Католичку цркву, укључујући и ону која се тиче Алојзија Степинца. Сумњам да ће папа, преко себи оданих људи, имати потпуну контролу над процесом издавања грађе, па стога и не очекујем неке велике пробоје. Биће неких нових докумената, али неће бацити ново светло на историјске догађаје и открити нам нешто што већ не знамо – каже Раковић.

За њега је Други светски рат најтеже питање српске историје и истиче да га није лако докучити ни разрешити, због чега су ретки они који су спремни да се упусте у проучавање тог комплексног периода који је обележио и рат против окупатора, али и братоубилачки рат на нашим просторима.

– Нема тог новог сазнања које би драстично променило слику какву већ познајемо о овом периоду. Догађаји су толико драматични и комплексни, да лаких одговора на тешка питања из тог периода једноставно нема – закључује Раковић.

Сајмиште место сећања

Крајем фебруара ове године усвојен је, после вишегодишњих најава, Закон о Меморијалном центру „Старо сајмиште” што је био неопходан корак да овај логор у центру Београда коначно постане меморијални комплекс и да се достојно обележи. Више од седам деценија чекали смо на овај закон и врло смо задовољни што је усвојен, каже за „Политику” Роберт Сабадош, председник Савеза јеврејских општина Србије.

– Чим прилике то дозволе, радићемо на успостављању музеја, места где ћемо се сви сећати наших жртава јер ту су страдали и Јевреји и Срби и Роми. То ће бити и један образовни центар где ће долазити младе генерације, али и место где ћемо и посетиоцима Београда, туристима, моћи да покажемо да смо у оној породици народа која се активно борила против онога што је рађено на Сајмишту. Део меморијалног комплекса су, по овом закону, и Топовске шупе које су биле неправедно заборављене. Ту је страдало 5.000 људи, а у дворишту између зграда, вешали су људе као опомену онима затвореним унутра. Не смемо заборавити да су се бестијалности које нам се данас чине немогуће, догодиле на тим местима – каже Сабадош.