Државa прекида спиралу сиромаштва

Свако ко у току ванредног стања изгуби посао, смањи му се плата или радно време, које такође утиче на умањење зараде, ризикује да буде гурнут испод границе сиромаштва. То је један циклус у којем ће свако ко је сиромашнији убудуће мање трошити, а мања потрошња довешће до смањења потреба за производњом и обимом услуга, што ће на крају нашу привреду поново бацити у рецесију, уместо да се пронађе начин за њен постепени опоравак. Одатле би сви путеви поново, како подсећа Марио Рељановић, научни сарадник с Института за упоредно право, морали да доведу до државе јер једино она може да прекине тај зачарани круг.

– То се ипак неће догодити и у Србији, као што се очекује да ће бити у Немачкој или Данској, чак и у САД. Моћније државе ће имати снажније механизме да лагано подигну своју економију до 2022, под условом да не буде пандемије. Код нас ће то бити теже изводљиво јер ће наша држава касније моћи да издвоји много мање средстава на јавну потрошњу него што то чини сада док се задужује да би помогла привреди. Садашњи пакет економских мера је само делимично добар, док је у неким својим деловима потпуно погрешно нациљан – истиче Рељановић, подсећајући да је тако, на пример, мера исплате износа минималних зараде лоша јер не разликује никако оне послодавце који су заиста претрпели тежак ударац од оних који најнормалније послују и у време кризе.

– На ту али и меру која се тиче исплате једнократне новчане помоћи у износу од 100 евра за све пунолетне грађане потрошена је безмало половина од укупних средстава, што је ипак превише – додаје Рељановић, и подсећа на боље примере који ових дана стижу из Шпаније или Италије.

– Шпанци, рецимо, од маја уводе минимални национални доходак, без обзира на то да ли грађани раде или су незапослени. Италијани су малтене половину средстава из буџета издвојили за подршку директно радницима, а другу половину привреди. Код нас је потпуно обрнуто, држави су и даље у фокусу послодавци, а не радници, не рачунајући наравно тих сто евра помоћи за сваког пунолетног, што јесте помоћ становништву – додаје он. Ипак, ових дана стиже вест да ЕБРД и наша држава, то јест Министарство просвете, удружују снаге како би подигли тржиште рада у Србији и осигурали да ученици завршних година на стручним и високошколским установама поседују вештине које захтева домаће тржиште рада. Наиме, радници су скупи за послодавце и друштво уопште када имају мање или више или различит сет вештина него што то захтевају послови.

– Таква неусклађеност негативно утиче на конкурентност српске привреде, ограничава продуктивност и иновације, истовремено покрећући незапосленост и одлив мозгова, посебно међу младима. Зато ће у оквиру ове сарадње ЕБРД и Министарство просвете ангажовати приватне компаније у развоју образовних политика и квалификационих стандарда како би се осигурало да млади стичу стручне вештине потребне послодавцима – наводе у ЕБРД-у. Иначе, највеће интересовање у Србији је за области као што су пословна администрација, здравство и право, док су званично регистрована слободна радна места претежно у подсекторима производње, чиме је велика потражња за техничким и инжењерским вештинама незадовољена.