Сиромаштво – болест која не јењава

Како ће изгледати живот после пандемије? Људи се питају да ли ће се вратити старим навикама и свакодневици, да ли ће смети да се загрле с пријатељима, да седе у кафићима, а некима је врло важно и да ли ће ићи на летовање. Много текстова и медијских извештаја посвећено је тим изазовима. Психолози, социолози, лекари, припадници разних професија разматрају шта ће бити када изађемо из (само)изолације. То јесу нормална и очекивана питања, но треба имати на уму и две важне заграде када се та питања постављају и промишљају. Прво, пандемија у другом делу света тек почиње, а друго – за не тако мали број грађана (који су нам физички много ближи) сутрашњи дан неће бити дан у којем ће одахнути и вратити се старим навикама. Ова криза продубила је социоекономске разлике и пукотине које већ постоје, те никако не можемо говорити о једнако лагодном повратку на стари живот свих грађана. Угроженост најсиромашнијих можемо посматрати на два нивоа: унутар појединачних држава, али и између развијених и неразвијених земаља.

Како изгледа слика пандемијске кризе у неразвијеним земљама, у којима се колапс тек очекује? Најважнији фактори у спречавању ширења вируса и лечењу последица инфекције су социјална (физичка) дистанца и снага здравственог система у земљи. Не треба посебно наглашавати какви су медицински капацитети у нпр. афричким земљама, где је и иначе стопа смртности (нарочито деце) велика, управо због неадекватне медицинске заштите. У неким од тих земаља близу 50 одсто становништва нема приступ текућој води, па се поставља питање како да перу руке (да не идемо даље у све хигијенске мере које су неопходне). То су земље у којима се и даље умире од глади и немања основних лекова и хигијенских средстава.

Излишно је дакле говорити како о мерама превенције, тако и о могућностима адекватног лечења. Али не зауставља се спирала депривације само на нивоу недостатка основних медицинских и хигијенских средстава и услова за живот и лечење. Погледајмо како стоји економска стабилност појединца. У Индији велика већина људи живи од сиве или црне економије и од надничења. Другим речима, ако грађанин Индије, или на пример Пакистана или Бангладеша, не изађе на улицу да потражи посао, те вечери он и његова породица врло вероватно неће имати шта да једу. Ако имамо на уму тај контекст, може ли се уопште говорити о карантину и социјалном дистанцирању?

Нису само неразвијене земље посебно угрожене. У лошем положају су сви сиромашнији слојеви грађана и у осталим (па чак и развијеним) земљама. Многи су остали без посла и морају да траже други (ако могу да га нађу); они који су радили лоше плаћене послове додатно су финансијски оптерећени куповином заштитних средстава, а постоје и читаве гране делатности које су напросто стале. Док је цео свет промовисао слоган „Остани код куће”, неки напросто нису могли то да приуште, већ су морали да раде да би преживели. Посебно угрожене категорије грађана су оне које су то и иначе: самохране мајке, неквалификовани радници, прекаријат, бескућници, особе с инвалидитетом... Економисти упозоравају: радиће се на помоћи великим компанијама, док ће најсиромашнији опет (у највећем броју) остати без подршке.

Тома Пикети, један од најпознатијих економиста на свету, каже да је пандемијска криза само оголила већ постојећи (дубоко неправедни) неолиберални капиталистички модел глобалног функционисања. Оно што се дешава сада само је логична последица вишедеценијске акумулације на једној страни света и у рукама мањине, уз минимално улагање у одрживост здравствених и социјалних система широм света, а нарочито у најугроженијим подручјима. Другим речима, ово је наша реалност и у редовним условима, само се класне разлике сада могу видети „као на длану”.

Пикети се нада да ће пандемија довести до тектонских идеолошко-економских потреса и да ће се коначно ставити знак питања на неконтролисано и огромно богаћење мањине у односу на већину која мање или више грца у немаштини. Каже да то питање треба упутити Доналду Трампу и Емануелу Макрону, који су у својим кампањама обећавали заштиту економских магната и фискалне повластице најбогатијима. Но, питање је једнако упућено и опозицији у тим земљама, која би такође требало да размисли о томе да ли има алтернативу суровој друштвеноекономској политици коју воде владајуће елите. Ови проблеми се свакако не могу решити на нивоу једне земље. Вирус нас је подсетио на крхкост глобалних граница и неопходност промене читавог система да би се успоставила макар равнотежа, ако не и праведност.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa