Рам за портрет пронађеног сина

Срећом те на свету још постоје филмови који гледаоца испуне топлином и пробуде у њему онај пријатан осећај поседовања и личне доброте и племенитости. Један од таквих филмова је „Упркос магли” (Nonostante la nebbia/Despite the fog) нашег прослављеног редитеља Горана Паскаљевића, који баш уме да разуме људе. Зато што их воли. Зато што га дотиче судбина малог, обичног човека и његов живот. И то се и види и осећа још од његових првих филмова па до овог најновијег (осамнаестог) – снимљеног у Италији, на италијанском језику и са италијанским глумцима, а да је то опет онај Паскаљевић каквог познајемо и волимо.

„Упркос магли” је имао премијеру на београдском Фесту, после чијег је завршетка у марту требало да почне и његов редовни биоскопски живот. Паралелно и у Србији и у Италији, али је нажалост тада у живот обе земље ушао вирус корона и све зауставио. Биоскопи још не раде и неће се скоро отварати. У жељи да ширем гледалишту, које је време до сада проводило у карантину и изолацији, приушти могућност гледања „Упркос магли” Горан Паскаљевић је у сарадњи са „Октобар филмом”, као српским дистрибутером, без икакве финансијске накнаде уступио филм за једно приказивање на РТС-у, без уобичајеног прекидања рекламним садржајима (вечерас на Првом програму јавног сервиса у 23  сата).

Захваљујући том гесту публици је омогућен сусрет са топлом, породично интимистичком, емотивном филмском причом о ксенофобичној магли која је прекрила Италију и Европу у ери мигрантске кризе. Са филмом који отвара многа питања, међу којима је и оно: шта би ви урадили да попут филмског јунака Паола (Ђорђо Тирабаси) на улици сретнете промрзло и напуштено избегличко дете чије је име Мухамед (Али Муса Сархан)? Повели бисте га са собом? Оставили? Како би друштво реаговало на присуство детета друге вере у својој средини? Како би реаговала породица, супруга (лик Паолове супруге Валерије игра Донатела Финокјаро)? Како се носити с дететом које је прошло избегличку голготу не знајући ни зашто ни како, са дететом које само сања поновни сусрет са својом мајком и оцем (којих више нема)?

Питања су многа, а Паскаљевић их ненаметљиво отвара једно по једно. Спонтано, онако како наводи прича која се постепено гради и развија у многим неочекиваним правцима. Чак и нежељеним правцима, јер наш аутор не затвара очи пред чињеницом да католичка Италија, да хришћанска Европа још није спремна да прихвати различитост и да у мигрантској кризи има и пуно лицемерја. И од цркве и од друштва...

Та изнијансирано представљена ксенофобична магла је шири оквир за ту лепо постављену и испричану породичну драму. Смештену највећим делом у окриље Паоловог и Валеријиног стана, у којем ће малени Мухамед испунити и ту ужасну празнину насталу после губитка рођеног сина овог пара. Може ли се тако (?), дилема је с којом редитељ брижно манипулише отварајући широки простор и за раст емоција и за изврсну глумачку игру. Паскаљевић је мајстор у раду са глумцима. Са децом и са натуршчицима. Показало се то и у случају филма „Упркос магли”, у којем су сви глумци тако пуни стварног живота на шта их је редитељ подстицао и ненаметљиво наводио.

Посебан лик у филму је сама филмска слика са потписом директора фотографије Милана Спасића Папија, Паскаљевићевог верног сарадника с којим се сродио делећи истоветне естетске критеријуме. Атмосфична, пуног и издашног колорита, фотографија у овом филму је за дуже памћење. Нарочито онда када се употребом минималног светла пред очима гледаоца ствара дубоко интимистичка атмосфера. Преостаје само да се у ту људску интиму, у срца филмских јунака без задршке урони...