Продаја породичног сребра

Поодмакну ли за још коју седмицу договори о конституисању скупштинске већине и нове владе можда ће нам се указати још нека прилика да дознамо у каквом су нам стању јавне финансије. Више није никаква тајна да им, настави ли се са оволиким одуговлачењем у формирању кабинета, прети прави финансијски слом. Ђаво је, коначно, дошао по своје.

Избори су, бар за сада, прошли. Удварања бирачима, тренутно, нема, а рачуни олако обећаним правима, иза којих стоје реалне паре – уредно стижу. Како помирити високе издатке са скромнијим приливима?

Ту једначину с много непознатих мораће да решава нова влада, а поготово будући министар финансија. Ко год се на том месту нашао неће му бити лако. Биће ђаволски тешко саставити буџетски крај с крајем без опасних ломова. На њих је ових дана упозорио и сам министар финансија Мирко Цветковић. Човек који је, руку на срце, својом добром нарави, и сам допринео рђавом стању своје касе. Није имао снаге или воље да својим коалиционим и партијским партнерима каже: „Ма људи, пара нема. Трошимо и оно што немамо”.

Када се стигло до зида, сада и потпредседник владе Божидар Ђелић прискаче у помоћ и својски „навија” да се споразум са Русима за НИС што пре ратификује не би ли и по том основу стигло обећаних 400 милиона евра. Таман толико колико нам у овом часу недостаје да би се закрпиле највеће буџетске „рупе”. Између осталог и за сервисирање старе девизне штедње.

И тако, време, као неумољиви судија, показа да све приче о нашим буџетским суфицитима, одличним пореским и другим државним приходима, којима су се у предизборној трци готово сви трсили – падоше у воду. Рачун је неумољив.

Белодано је јасно да нам је држава скупа, а приходи танки. Минус се покривао, па и скривао, продајом великих предузећа и лиценци националних ресурса. Приватизациони приходи су, како се сада види, служили за покривање буџетских „рупчага”, а не за развој и инвестиције.

Преосталог „породичног сребра” за продају, поред зареченог НИС-а, није нам остало много. Остаје, као највреднији држани трофеј – ЕПС и донекле Телеком. Било би одиста тужно када би нова влада, свеједно које боје била, посегнула за тим економски и националним самоубилачким чином. Као у оној народној: „Хајде, Јано, кућу да продамо, да продамо само да играмо”, односно да на власти о(п)станемо.

Многи су се страшно нарогушили на професора Млађана Ковачевића када је недавно за наш лист израчунао да је Србија од 2002. до краја 2007. проћердала ни мање ни више него 42 милијарде долара, пристиглих по свим основама – од приватизације, донација, преко инвестиција до дознака дијаспоре. И?

Нисмо се нешто нарочито развили, нити смо подигли привредну активност, инвестиције падају…, а потрошња и инфлација – расту. Једемо сопствену будућност. Зато ће, на јесен, бити веома занимљиво видети, ако изостане брзо формирање домаћинске владе а са њом и приходи од приватизације, колики ће притисак бити на гувернера НБС Радована Јелашића да „помогне” у санирању дуго прикриваног дефицита државног рачуна.