Икона двадесетог и лого 21. века

Свог земљака родом из Розарија, студента медицине са Ла Плате, Че Гевару, Аргентинци су дуго након смрти сматрали за најобичнију битангу и хохштаплера. Сумњичави према свакој разбарушеној биографији, нису имали разумевања ни за авантуре, а још мање за његову самозадату просветитељску мисију. Но, ваљда и због глобалне славе свога митског земљака, Аргентина је решила да га постхумно рехабилитује, четрдесет година откако је уз помоћ ЦИА изрешетан у недођијама Боливије. Недавно је споменик „већи од живота”, а тежак три тоне, пронет кроз Буенос Ајрес и донет до Розарија, где ће на осамдесети рођендан Че Геваре, 14. јуна, један трг у овом граду добити његово име.

У пригодним говорима ових дана образлаже се да сународник Аргентинаца „припада младима целог света”, да је један од ретких Латиноамериканаца који је „ушао у светску историју и епику 20. века”, а градоначелник Розарија је објавио да је Че освојио срца многих Аргентинаца. А многи га, каже, ни данас не воле.

За разлику од домовине, свет је „свим срцем” пригрлио Чеа као заштитни знак антиратних, антиимперијалистичких, антибирократских... протеста и то присвајање је почело још од шездесетосмашког пролећа, непуну годину после његове погибије.

Првих година новог миленијума наступио је још један талас глобалне „Чеволуције”. Баш то је назив документарца Трише Зиф и Луиса Лопеса, који је пролетос одушевио публику на њујоршком фестивалу у Трибеки. Че је одједном поново свуда: од Ирана, где је студентска милиција организовала научни семинар покушавајући да га некако убаци у исламску револуцију, до Холивуда и дводелног филма Стивена Содерберга, у коме је Бенифицио дел Торо као Че Гевара стигао и до овогодишњег Кана.

– Капитализам ће све прождрати, чак и своје најгоре непријатеље – приметио је директор једног музеја у Барселони, када су га интервјуисали аутори „Чеволуције”. Испоставило се да је Че толико „укусан” да доноси паре где год да се испише његово име. Зато се траже све игре речи са Чеовим именом. Сладолед од трешње је срећно решење, јер се пише као Cherry. Чеово име и слика у САД продају се на пиву, сладоледу, зипо-упаљачима, каишевима, вотки, бикинију... Ланац америчких кафеа „Старбакс” има своју идеју о Чеу и свом напитку.

„Са Чеом је увек јако вруће”, поручује се двосмислено на „Старбаксовим” мајицама. Био је икона двадесетог, а постао лого 21. века.

Чини се као да мало ко мари ко је заиста био Че Гевара. Да ли сурови егзекутор неистомишљеника, како га памте неки амерички Кубанци, или неспособни министар за индустрију који је учинио да фабрике на Куби опусте, како је писала југословенска „Борба” 1965, или несебични сањар који је жртвовао свој живот зарад будућег бољег и праведнијег света? Што време више одмиче, о његовом стварном лику све мање се зна, упркос томовима књига које су исписали његови пријатељи и саборци или они који су учествовали у његовом смакнућу.

Упркос свим отирачима за ноге са ликом овог Аргентинца (а амерички трговци продају и такве), истраживачи феномена Че Геваре тврде да његово име и лик даље носе своју поруку, макар она била и уопштена: као протест, одступање од утврђеног реда ствари, жеља за променом. Американци су прихватили да га „разређеног и тако разблаженог” прихвате и упореде са демократским председничким кандидатом, тамнопутим сенатором из Илиноиса Бараком Обамом. И Обама је друкчији од осталих, и он проповеда наду, као неопходну покретачку снагу за промене.

Данашња младеж, тврде амерички експерти, не жели револуцију, већ само хоће да се „промени оно што је лоше”. Зато никог није зачудило што се лосанђелески уметник Шепард Фаири у предизборном постеру за Барака Обаму угледао на чувену фотографију Алберта Корде из 1960. Истина, Феријев Обама не носи беретку са утиснутом звездом, али је „његова вилица исто тако одлучна и снажна…и он гледа у висине”, „у бољу будућност”. Очи црног сенатора нису као Чеове испуњене праведним гневом, већ „огромном надом”.

Бен Еренрајх, млади амерички писац и новинар, налази да су управо „губитак радикализма и идеолошке строгости” учиниле да Че данас постане тако вољен на глобалном, па и америчком тржишту.

„Че, ако ништа друго, значи промена”, дефинише Бен Еренрајх, „и то не увек марксистичка или антиимперијалистичка, ни радикална. Његово лице данас може да значи било шта…Може чак да буде и симбол незадовољства режимом којем је помогао да се успостави.”

Као доказ млади амерички писац истиче да је на Куби срео једног младића који се бави реп музиком и који је велики противник Кастровог режима. Кад га је питао ко му се од двојице браће (Раул или оболели Фидел) више свиђа да буде председник, Кубанац је одговорио: „Че Гевара”. Можда од овог писца не треба очекивати да разуме шифре из кубанског комунизма, јер је дечак можда само успео да остане до краја „политички коректан” у земљи где се оригинални револуционарни мит Че Геваре не „распродаје на тржишту робе”. Идејно тржиште је, међутим, мање ухватљиво.

(/slika2)Шампион у бркању лончића свакако је извесни Тексашанин, пензионисани агент ЦИА, који је пре неколико месеци постао милионер захваљујући Чеовим локнама. Дао их је на аукцију у једном далеком градићу, а тврди да је до њих дошао када је пре четрдесет година учествовао у оквиру америчког тима у убиству аргентинског одметника. Косу му је скресао када је Че Гевара већ био беживотан, а тада је то за овог кубанског Американца било само „симболично сасецање тероризма”. Недавно се опсетио да би ту симболику могао да уновчи. Онима који му не верују предлагао је чак да Чеову локну подвргну ДНК анализи и упореде са лабораторијским налазима његове одрасле деце на Куби. Нико није хтео да због тога крши санкције којима САД већ педесет година кажњавају Кубу због комунизма.

Једини који је одавно пробио тај обруч је Че Гевара. Постхумно је на неки начин досањао свој сан. Ауторка „Чеволуције” је, путујући по свету, укључивала секундару: циљ јој је био да измери време пре него што угледа некога са Чеовим ликом на мајици. У Лондону на једном тргу такав се појавио после три минута. А док је на прекоокеанском лету седела поред једног тибетанског свештеника, овај ју је, видећи да прелистава фотографије за свој филм о Чеу, питао: „Видим то лице, где год да се нађем. Да ли је то неки познати музичар?”. Одговорила му је потврдно.

Зорана Шувакови

----------------------------------------------------------------

Кордина слика

Фотографија коју је кубански уметник снимио 1960. инспирисала је најсветлије идеје и најинвентивније трговце, али је аутор никада није уновчио

Само је једанпут кубански фотограф Алберто Корда (1928–2001) потегао питање употребе његове фотографије „Герилац херој“ снимљене 1960, у првим годинама заноса кубанске револуције. Годину дана пред смрт, он је тужио британску филијалу Смирноф вотка, што Чеов лик, овековечен његовом камером, употребљава за пропагирање алкохола.

„Као следбеник идеала за које је Че дао свој живот, противим се блаћењу његовог лика и дела. Поготово што Че никада није пио, већ је свој живот посветио револуцији”.

Са Смирнофом се ипак вансудски нагодио, а суму од тадашњих педесетак хиљада долара поклонио је за унапређење здравства на Куби. „Да је Че жив и он би исто тако поступио”, рекао је британским медијима.

Нико више не броји милионе фотографија које циркулишу светом, али опште је познато да је Кордин портрет Чеа најраспрострањенија репродукција двадесетог века, са свим изгледима да надживи и 21. столеће.

Корда је фотографију Чеа исте године када је направио дао бесплатно италијанском издавачу Ђанђакому Фелтирнелију, који је на њој постао милионер. Док је распиривао револуционарни жар по Боливији, Чеову славу обновио је француски „Пари мач”, репродукујући Кордину фотографију на насловној страни са питањем : „Где је Че”. Убрзо затим мучки су га прорешетали, пошто су га претходно издали неповерљиви боливијски сељаци. Али је букнуло и студентско пролеће, а Кордина слика је постала његово заштитно обележје.

Корда је умро 2001. у Паризу где се затекао на једној изложби , али никада од „најфотогеничније” фотографије на свету није узео ни цента. Једно време био је лични фотограф Фидела Кастра. Мада га је фотографисао у свим позама и расположењима, никада није успео да ухвати онај занос и елан, којом одише „Херојски герилац“.

Сам је то посредно објаснио дајући савете младим репортерима:

„Заборавите на скупе апарате, заборавите на објективе, најбољу фотографију можете да направите и са фотоапаратом од четири долара”.

З. Ш.

--------------------------------------------------

Че по Љоси и Фуентесу

По мишљењу Марије Варгаса Љосе, једног од највећих живих латиноамеричких писаца, Че је „заузео место изнад историјских закона”. Љоса је одавно напустио своје младалачке левичарске идеале, одселио се из родног Перуа и постао један од гласноговорника неолиберализма. Уз тврдњу да Чеове кости уопште не леже у маузолеју у Хавани, како то „због личних пропагандних разлога публикује Кастров режим“, Љоса у есеју недавно објављеном у мадридском „Ел паису“ додаје да Че данас као „капиталистичка марка има сигурну вредност“. Диве му се милиони младих, без имало револуционарног ентузијазма, који не би умели да на мапи пронађу ни Кубу, ни Боливију. Че је за њега „дивна фикција, лик који фали савременој историји: јунак идеалиста, усамљени праведник, великодушни револуционар који на крају попут свеца бива погубљен од сила зла“. У стварности је он, по виђењу Љосе, био „хладнокрвни убица, а са војног становишта његови порази и грешке били су бројнији од његових успеха”.

Основна покретачка снага Чеове револуционарне теорије је, како пише мексички писац Карлос Фуентес, „волунтаризам“. Он је веровао да снажна воља неколицине просвећених појединаца може да промени политичку климу у масовним размерама. Зато се, по Фуентесу, Чеова идеолошка приврженост марксизму судара са његовим практичним акцијама.

Некадашњи министар спољних послова Мексика, професор на њујоршком универзитету и писац књиге о Чеу, Хорхе Кастањеда замера што је „Чеова радикална визија“ успорила рађање демократске левице у Латинској Америци. Данас та умерена, модерна левица постоји у Уругвају, Бразилу и Чилеу, додаје Кастањеда. Али Чеа највише славе на Куби, у Венецуели и Боливији, које Кастањеда убраја у „радикале“. Че је по њему крив и зато што је по континенту инспирисао многе насилничке герилске групе у којима је страдало стотине младих људи, погрешно уверених да се за идеале треба борити оружјем.