Докле умиљавање хулиганима

Непосредни повод овом наслову је чланак објављен 16. маја под насловом „Претучени адвокат и пензионисани судија”. Просто нисам могао да верујем шта читам па сам поново прочитао чланак. Новинарка у тексту објашњава прво да су у центру Београда, у једном кафићу претучени адвокат (60 год.) и пензионисани судија (70 год.), од стране четворице мушкараца, старих 40, 41, 50 и 53 године, рукама, ногама и столицама.  Али претходно је, на позив станара, због буке и псовања интервенисала полиција која је изгреднике легитимисала и замолила да се смире. Четворица момака су дуже време псовала и викала. Описујући догађај новинарка наставља: „Постоје чак три верзије, према једној момци су, када је отишла полиција наставили ...Према другој верзији младићи су завршили пиће ...

Већ се усталила пракса код новинара да се у опису напада на грађане изгредници, продавци дроге, наоружани чланови банди називају: „Члан екипе ...” као да се ради о неком спорту, или „По занимању је вођа навијача ...”, ако је то занимање значи да за то што ради прима плату, а то даље значи да плаћа доприносе и порезе. У овом случају то су „момци” и „младићи” од преко 50 година па се на овај начин наставља улагивање новинара најгорем олошу у нашем граду, уместо да се ставе на зид срама. Замислите само да оштећени нису тако познати правници, као у овом случају када се огласила и Адвокатска комора. Шта могу обични грађани да очекују у центру Београда, каква им се порука шаље после овог свирепог и бестијалног пребијања људи, иако их је претходно полиција „замолила да се смире”, како су се, после свега, осећали станари околних зграда који су и позвали полицију да интервенише? Могу ли да очекују да им се момци од 50 и кусур година неко вече извине на улазу у њихову зграду? 

Душан Миленковић,
Београд