Dokle umiljavanje huliganima

Neposredni povod ovom naslovu je članak objavljen 16. maja pod naslovom „Pretučeni advokat i penzionisani sudija”. Prosto nisam mogao da verujem šta čitam pa sam ponovo pročitao članak. Novinarka u tekstu objašnjava prvo da su u centru Beograda, u jednom kafiću pretučeni advokat (60 god.) i penzionisani sudija (70 god.), od strane četvorice muškaraca, starih 40, 41, 50 i 53 godine, rukama, nogama i stolicama.  Ali prethodno je, na poziv stanara, zbog buke i psovanja intervenisala policija koja je izgrednike legitimisala i zamolila da se smire. Četvorica momaka su duže vreme psovala i vikala. Opisujući događaj novinarka nastavlja: „Postoje čak tri verzije, prema jednoj momci su, kada je otišla policija nastavili ...Prema drugoj verziji mladići su završili piće ...

Već se ustalila praksa kod novinara da se u opisu napada na građane izgrednici, prodavci droge, naoružani članovi bandi nazivaju: „Član ekipe ...” kao da se radi o nekom sportu, ili „Po zanimanju je vođa navijača ...”, ako je to zanimanje znači da za to što radi prima platu, a to dalje znači da plaća doprinose i poreze. U ovom slučaju to su „momci” i „mladići” od preko 50 godina pa se na ovaj način nastavlja ulagivanje novinara najgorem ološu u našem gradu, umesto da se stave na zid srama. Zamislite samo da oštećeni nisu tako poznati pravnici, kao u ovom slučaju kada se oglasila i Advokatska komora. Šta mogu obični građani da očekuju u centru Beograda, kakva im se poruka šalje posle ovog svirepog i bestijalnog prebijanja ljudi, iako ih je prethodno policija „zamolila da se smire”, kako su se, posle svega, osećali stanari okolnih zgrada koji su i pozvali policiju da interveniše? Mogu li da očekuju da im se momci od 50 i kusur godina neko veče izvine na ulazu u njihovu zgradu? 

Dušan Milenković,
Beograd