Поделом се ствара туђа држава на тлу Србије

Тачно је оно што је у чланку наведено – да нам је Русија кључни фактор подршке кад је реч о Косову и Метохији (КиМ) и да би, да није противљења Москве, Приштина одавно била у ОУН. Томе се може додати да нам Русија свесрдно помаже у очувању територијалног интегритета и суверенитета на целој нашој територији, и да остаје доследна ставу да се спорови око КиМ решавају на основу међународног права и у оквиру Резолуције СБ УН 1244. Резолуција нам је дала тапију на КиМ. Њено поштовање од нас захтева да у преговорима с приштинском страном полазимо од тога да је КиМ део Србије и да преговоре водимо у тим оквирима.

Тачна је и констатација да „неки медији и друштвенополитички центри” дају искривљену слику деловања Русије у вези с косовским питањем, али по оном како се интерпретира став Русије о томе у предметном чланку, може се рећи да ни г. Анђелковић не заостаје за њима. Русија стално истиче да ће прихватити само оно решење које одговара интересима Србије и које је у складу с нормама међународног права, а у чланку се наводи да би Русија прихватила и оно што није у интересу Србије нити је у складу с међународним правом. Симптоматично је и то што се у чланку за назив наше покрајине не употребљава уставни термин, већ преименовани назив који је у употреби приштинских власти.

Шта је писац чланка хтео да искаже када наводи да Москва жели да нам помогне тако што би из преговарачког процеса проистекао такав договор по којем интереси српског народа не би били потпуно погажени. Зар да Србија од преговора очекује само толико – да јој интереси не буду потпуно погажени? Да ли то из руских ставова произлази? Да ли то Србија заслужује и да ли је толико ниско пала да само то може да очекује?

Помиње се и подела Косова као „избалансирана узајамност” у преговорима и као могућност за компромис, а да се та опција у Москви не схвата као понижавање за Србију, уз ограду – ако је она за Србију прихватљива. Подела Косова је лош пример избалансиране узајамности у преговорима и лош пример за тумачење руског става о Косову. То не може бити опција прихватљива за Србију. Стављањем те опције за пример по којем би се тумачио руски став о Косову, тај став се ставља на танак лед изложен ризицима сумње и неповерења у сам став, јер подела Косова је ненакнадив губитак за Србију.

Поделом КиМ створила би се туђа држава на тлу Србије, на оном делу КиМ који би Србија изгубила поделом. Србија би у свом трбуху добила непријатељску државу. Приштинске власти већ сад имају план о лажном оптуживању Србије: за геноцид, за ратне злочине, за силовања, за ратну штету, а то ће моћи реализовати тек када им Србија призна државу и када добију прерогативе међународно признатог правног субјекта.

Омогућавањем стварања туђе државе Србија би учинила грех према Србима који би остали у тој држави. Били би изложени асимилацији и нестанку попут Срба у Албанији. Потресни су случајеви судбине Срба из околине Скадра који не знају српски језик и само им је у свести остало да су били Срби.

Стварањем туђе државе Србија би учинила неопростив грех према српској култури. Цркве и манастири и други споменици културе који се нађу у тој туђој држави припадаће тој држави, као што Аја Софија, ремек-дело грчке културе, данас не припада Грчкој, већ Турској.

Да се подсетимо, велике западне силе створиле су почетком 20. века државу Албанију. Сада покушавају да створе још једну државу Албанаца, и то на тлу Србије, али им то не успева због принципијелног става Русије и Кине у СБ. О томе, на срећу или несрећу Србије, одлучује Србија. Да би се од целог Косова и Метохије, или од његовог дела након поделе, створила нова држава потребан је потпис Србије. Већина света не признаје садашње Косово за државу. Не признаје га ни пет држава Европске уније. Други га не признају, о будућности Србије је реч, па каквог смисла и логике има да га Србија призна? Србија би тиме изневерила не само своје интересе, већ и земље које су на њеној страни, а посебно Русију и Кину. Урадила би нешто што би био светски преседан – прекршила би међународно право да би учинила нешто што је на њену штету. При предузимању тог судбоносног чина треба упитати за мишљење раније и будуће генерације ове земље. Треба се присетити и Устава, који у преамбули прокламује да је Покрајина КиМ саставни део територије Србије. Одступање од те одреднице захтевало би промену Устава, о којој би се морало одлучивати републичким референдумом (члан 203. став 6. Устава).

Правник, научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa