Зло из добра, добро из зла

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, јуна – Род Којгел из Кентакија и Тони ди Маре са Флориде добро живе од плодова које узгајају. Нису један другоме непосредни конкуренти на пијаци, али јесу на супротстављеним странама свеколиког фронта, местимично нејасног разграничења – између добра и зла.

Та њихова подвојеност опстаје, али као да су им се, у последње време, својства побркала. Којгел сеје зло, а убира добро – док Ди Маре сеје добро, а снашло га је зло.

Први, наиме, производи дуван, сировину за озлоглашене, нарочито овде, цигарете – а други поседује плантаже парадајза. Први, по налазима стручњака, лиферује материјал за болест, а други храну за здравље, па ипак се, бар тренутно, чак званично, боље пише дуванџији него парадајжџији.

Преокрете у својим судбинама нису изазвали лично. Настали су понајвише садејством моћних механизама – власти и тржишта.

Нови страхови

Највећи произвођач парадајза на Флориди, где се тај плод бере више него игде у САД, страхује да ће ове године изгубити много новца иако је добро родило. Потрошачи су заплашени извештајима да се више од две стотине Американаца, у готово половини од 50 савезних држава, заразило салмонелом једући парадајз, па Ди Мареа обузимају слутње да ће паника потрајати и смањити му наруџбине, иако на његовој плантажи није регистрована опасна бактерија.

Шира јавност упире прстом у власти, сматрајући их јединим засад препознатљивим саучесницима у стварању нове безбедносне драме. Зашто нису уведене одговарајуће мере контроле прехрамбених производа, ни две године после после масовних, и кобних, тровања спанаћем? Како то да нема већег надзора над увозом осетљиве робе која овамо надире са свих страна?

Та питања опхрвавају грађане па су подстакла и законодавце да пропитају Дејвида Ачесона, из руководства државне Управе за храну и лекове. На седници трговинског пододбора представничког дома оптужили су ту службу за неорганизованост, неквалификованост и немар.

Не памти се кад је оволико хране било опасно по здравље грађана, загрмела је конгресменка Џен Шаковски, наводећи подужи списак случајева неисправних намирница. То је готово завера против родитеља који, знамо, с муком навикавају децу да једу спанаћ и парадајз, узвикнуо је њен колега Грег Волден.

Незадовољство надлежном агенцијом је толико нарасло да се чинило да би саслушаваног неко могао и да гађа парадајзом. Можда би тако нешто неко и урадио, али парадајза није било у функционерском ресторану, уз оправдање да особље тако поштује мере предострожности које је накнадно прописала Ачесонова служба…

Атмосфера је извештача „Вашингтон поста” подсетила на кадрове из филма „Напад парадајза убице”. У тој екранизацији, од пре три деценије, биљка мутант напада људски род.

Ствари дотле нису догурале, наравно. Бар не у виду „рајског плода”.

Убица је, међутим, цигарета – поодавно упозоравају стручњаци. Иако је својевремено стасавала на извозу материјала за пушење, Америка је данас „антиникотинска империја”, с најширим забранама „припаљивања”.

Поменути фармер Којгел сматра, пак, да – никад није било боље време за одгајање дувана. Сада зарађујем боље него икад – изјавио је телевизији Ен-Би-Си.

Нешто ту није у реду, примећују и лаици. Како то да се пушење прогони, а да се одгајивачи дувана обогаћују, чуде се и поједини аналитичари.

Опет су „прсте умешали” власт и тржиште. Од тридесетих година прошлог века федерална администрација је помагала фармерима, попут Којгела, плаћајући им робу изнад тржишних услова, под условом да се држе прописаних квота, тако смање понуду и одрже цене на високом нивоу. Пре четири године квоте су укинуте – уз наводну наду надлежних да ће тако смањити производњу дувана.

За последња два лета је, пак, простор засејан дуваном повећан за 20 одсто. Поједини фармери се при томе одричу гајења житарица (иако су и оне све пробитачније) и прелазе на дуван јер на мање од пола хектара зараде 1.000 долара, десет пута више него од кукуруза на истом простору.

То је доказ како пољопривреда може да просперира кад је држава остави на миру, каже специјализовани универзитетски професор Дејвид Орден. Око 60 одсто овдашње производње дувана, наводи се, одлази у иностранство…

Али, широм планете око пет милиона људи годишње умире од пушења, подсећа Кети Малви, из удружења које са Светском здравственом организацијом сарађује у антиникотинским акцијама. Постоји ли грижа савести пред том чињеницом? „Пушење је ствар индивидуалног избора, ми га никоме не препоручујемо”, одговара узгајивач Ренди Вон из Илиноиса. „Претпостављам да се наши сународници осећају мало боље због нашег извоза”, додаје његов комшија Мартин Барбри.

Мање видљиви

У целој причи учествују и мање видљиви актери. Политика и глобализација.

Индустрија цигарета подстиче фармере да, уместо ње која је на лошем гласу, притискају функционере који се у изборним кампањама боре, и показују повећано разумевање, за гласове пољопривредника. Тако производња не само да опстаје него доживљава и процват и поправља иначе врло неповољан трговински баланс, упркос забранама пушења.

С друге стране, овдашњи потрошачи изражавају све веће неповерење према увезеним намирницама, показали су управо објављени резултати харвардске анкете. Сада се слути и да је салмонела прорадила не у домаћем парадајзу него у оном који је „дошао споља”.

Јача, упоредо, покрет који се труди да докаже да је за Американце најбезбедније оно што се узгаји локално, а не глобално, чиме охрабрује и Ди Мареа. Из тог правила изузет је – дуван, који махом циркулише одавде ка иностранству, због чега Којгел задовољно трља руке…