Зашто у Кини нема кризе хране

Узбуђење у свету због поскупљења и несташице хране Кинези доживљавају као појаву коју добро разумеју – јер глад је исписала многа поглавља кинеске историје – али од које сами не стрепе. Они су за три деценије економских реформи успели, поред осталог, да обезбеде самодовољност у исхрани – што нису успевали откад знају за себе – па чак и да извозе житарице. Истина, храна и у Кини поскупљује, али због нешто више инфлације, која је последица брзог привредног развоја. Само, то није криза какву осећају други.

Пратећи помно узроке поскупљења и несташице хране у свету, кинески коментатори су се сетили да је амерички економиста Лестер Тароу пре пола века написао књигу под провокативним и за Кинезе не баш ласкавим насловом: „Ко ће исхранити Кину”? Одговор на то питање сада може да гласи: Кину, у којој живи милијарда и три стотине милиона људи, односно више од једне петине човечанства, хране сами Кинези – иако на својој пространој територији имају само десет одсто (120 милиона хектара) зиратне земље. САД имају, по становнику, осам пута више обрадиве земље, него Кина. А криза хране почиње више да брине Американце него Кинезе.

Кад је 1978. кренула у реформе, Кина је произвела 300 милиона тона житарица. Године 1984. производња хлебног зрна је нарасла на 400 милиона, а прошле године је премашила 500 милиона тона. У истом периоду број становника који су се налазили на ивици биолошке егзистенције смањен је са 400 на око 60 милиона. На основу ових показатеља Кинези извлаче закључак да Кина, пошто нико са стране не мора да прехрањује њено многобројно становништво, представља заправо стабилизујући фактор на светском тржишту хране, посебно житарица.

Распрострањеним тврдњама међу политичарима и аналитичарима на Западу – да је кризу хране у свету у знатној мери проузроковала повећана тражња житарица у земљама у развоју, посебно многољудним, као што су Кина и Индија – Кинези су супротставили два једноставна и убедљива контрааргумента. Кина је прошле године увезла пет милиона тона пшенице, што чини једва један одсто њене производње житарица, а извезла је близу осам милиона тона, махом у земље АСЕАН-а, и то по ценама нижим од цена западних компанија. Извезла је, дакле, више него што је увезла – што је и иначе пракса у кинеској спољној трговини.

Кинески министар пољопривреде Сун Џенгцај тврдио је чак на конференцији Организације УН за храну и пољопривреду (ФАО), која је недавно одржана у Риму, да су и Кина и Индија извознице житарица још од краја деведесетих година и да пребацивање кривице за кризу хране са развијених на земље у развоју није ни поштен ни конструктиван начин за излазак из кризе.

По кинеској оцени, на раст цена хране утиче више фактора: досад рекордно и непредвидиво поскупљење нафте, велике климатске промене, спекулације на тржишту хране, у којима предњаче моћне западне наднационалне компаније, али и „нетрадиционални извори”, као што је производња биогорива. Понајвише усредсређени на производњу биогорива, која је другде развијенија него у Кини, али без које вероватно ни Кина неће моћи дуго, кинески аналитичари скрећу пажњу на следеће: у свету 12 одсто, а у САД чак 20 одсто рода кукуруза оде на прављење етанола, односно етил-алкохола, док Европска унија користи 65 одсто приноса уљане репице за производњу биодизела. Тако се, као што је познато, смањују површине на којима се гаје житарице за људску и животињску исхрану, а нагло повећавају површине намењене усевима за производњу биогорива, што поскупљује храну и највише погађа најсиромашније – и земље и људе.

Хоће ли Кина, други на свету, после САД, увозник нафте, морати да се одрекне производње биогорива зато што има много људи а мало обрадиве земље или ће наћи начин да следи друге – да не би касније плаћала на мосту оно што не плаћа на ћуприји?

Програм владе је изричит: исхрана људи је важнија од било чега, па и од тако потребног горива, а евентуална производња етанола не сме да иде на уштрб производње хране. Кина ће зато производити још више хране, а за производњу биогорива ће користити сировине које не служе за људску исхрану, и то на простору од око сто милиона хектара у брдским пределима и на сланом и алкалном земљишту на коме не успевају житарице.

Да би хране било више – не само за домаће потребе, него и за извоз – влада је ове године предвидела рекордне субвенције сељацима у износу од 562 милијарде јуана (преко 80 милијарди долара), што је 30 одсто више него лане. А да би могло да буде и етанола, користиће се, уместо житарица које троше богати, само биљне материје мање употребне вредности, као што су трска, слама, шаша, труло лишће, репа, маниок, сладак кромпир, иверје. Метод као да су инспирисали кулинари који тврде да се за јело може спремити „све што хода, плива или лети”.

Тако Кинези намеравају да код себе спрече кризу хране и ублаже последице поскупљења енергената. Заправо је кинеска традиционална ингениозност на проби – да докаже да Кинези могу да направе нешто што други не могу. Не желе тиме да се саможиво одвоје од осталог света, понајмање од земаља у развоју. Зато предлажу да земље богате житом удвоструче приносе, а да земље у развоју осавремене своју пољопривреду како би биле што мање рањиве. При томе развијени треба да пруже неразвијенима не само већу финансијску, него и пуну техничку помоћ. А сама Кина је спремна да своје искуство дели са другима.

Кинези су у том погледу доста близу оцени председника Светске банке Роберта Зелика да кризу хране није изазвала природна катастрофа, него човек. Зато човек треба да нађе и начине за излазак из кризе како се човечанство не би суочило са већом опасношћу од глади.