Zašto u Kini nema krize hrane

Uzbuđenje u svetu zbog poskupljenja i nestašice hrane Kinezi doživljavaju kao pojavu koju dobro razumeju – jer glad je ispisala mnoga poglavlja kineske istorije – ali od koje sami ne strepe. Oni su za tri decenije ekonomskih reformi uspeli, pored ostalog, da obezbede samodovoljnost u ishrani – što nisu uspevali otkad znaju za sebe – pa čak i da izvoze žitarice. Istina, hrana i u Kini poskupljuje, ali zbog nešto više inflacije, koja je posledica brzog privrednog razvoja. Samo, to nije kriza kakvu osećaju drugi.

Prateći pomno uzroke poskupljenja i nestašice hrane u svetu, kineski komentatori su se setili da je američki ekonomista Lester Tarou pre pola veka napisao knjigu pod provokativnim i za Kineze ne baš laskavim naslovom: „Ko će ishraniti Kinu”? Odgovor na to pitanje sada može da glasi: Kinu, u kojoj živi milijarda i tri stotine miliona ljudi, odnosno više od jedne petine čovečanstva, hrane sami Kinezi – iako na svojoj prostranoj teritoriji imaju samo deset odsto (120 miliona hektara) ziratne zemlje. SAD imaju, po stanovniku, osam puta više obradive zemlje, nego Kina. A kriza hrane počinje više da brine Amerikance nego Kineze.

Kad je 1978. krenula u reforme, Kina je proizvela 300 miliona tona žitarica. Godine 1984. proizvodnja hlebnog zrna je narasla na 400 miliona, a prošle godine je premašila 500 miliona tona. U istom periodu broj stanovnika koji su se nalazili na ivici biološke egzistencije smanjen je sa 400 na oko 60 miliona. Na osnovu ovih pokazatelja Kinezi izvlače zaključak da Kina, pošto niko sa strane ne mora da prehranjuje njeno mnogobrojno stanovništvo, predstavlja zapravo stabilizujući faktor na svetskom tržištu hrane, posebno žitarica.

Rasprostranjenim tvrdnjama među političarima i analitičarima na Zapadu – da je krizu hrane u svetu u znatnoj meri prouzrokovala povećana tražnja žitarica u zemljama u razvoju, posebno mnogoljudnim, kao što su Kina i Indija – Kinezi su suprotstavili dva jednostavna i ubedljiva kontraargumenta. Kina je prošle godine uvezla pet miliona tona pšenice, što čini jedva jedan odsto njene proizvodnje žitarica, a izvezla je blizu osam miliona tona, mahom u zemlje ASEAN-a, i to po cenama nižim od cena zapadnih kompanija. Izvezla je, dakle, više nego što je uvezla – što je i inače praksa u kineskoj spoljnoj trgovini.

Kineski ministar poljoprivrede Sun Džengcaj tvrdio je čak na konferenciji Organizacije UN za hranu i poljoprivredu (FAO), koja je nedavno održana u Rimu, da su i Kina i Indija izvoznice žitarica još od kraja devedesetih godina i da prebacivanje krivice za krizu hrane sa razvijenih na zemlje u razvoju nije ni pošten ni konstruktivan način za izlazak iz krize.

Po kineskoj oceni, na rast cena hrane utiče više faktora: dosad rekordno i nepredvidivo poskupljenje nafte, velike klimatske promene, spekulacije na tržištu hrane, u kojima prednjače moćne zapadne nadnacionalne kompanije, ali i „netradicionalni izvori”, kao što je proizvodnja biogoriva. Ponajviše usredsređeni na proizvodnju biogoriva, koja je drugde razvijenija nego u Kini, ali bez koje verovatno ni Kina neće moći dugo, kineski analitičari skreću pažnju na sledeće: u svetu 12 odsto, a u SAD čak 20 odsto roda kukuruza ode na pravljenje etanola, odnosno etil-alkohola, dok Evropska unija koristi 65 odsto prinosa uljane repice za proizvodnju biodizela. Tako se, kao što je poznato, smanjuju površine na kojima se gaje žitarice za ljudsku i životinjsku ishranu, a naglo povećavaju površine namenjene usevima za proizvodnju biogoriva, što poskupljuje hranu i najviše pogađa najsiromašnije – i zemlje i ljude.

Hoće li Kina, drugi na svetu, posle SAD, uvoznik nafte, morati da se odrekne proizvodnje biogoriva zato što ima mnogo ljudi a malo obradive zemlje ili će naći način da sledi druge – da ne bi kasnije plaćala na mostu ono što ne plaća na ćupriji?

Program vlade je izričit: ishrana ljudi je važnija od bilo čega, pa i od tako potrebnog goriva, a eventualna proizvodnja etanola ne sme da ide na uštrb proizvodnje hrane. Kina će zato proizvoditi još više hrane, a za proizvodnju biogoriva će koristiti sirovine koje ne služe za ljudsku ishranu, i to na prostoru od oko sto miliona hektara u brdskim predelima i na slanom i alkalnom zemljištu na kome ne uspevaju žitarice.

Da bi hrane bilo više – ne samo za domaće potrebe, nego i za izvoz – vlada je ove godine predvidela rekordne subvencije seljacima u iznosu od 562 milijarde juana (preko 80 milijardi dolara), što je 30 odsto više nego lane. A da bi moglo da bude i etanola, koristiće se, umesto žitarica koje troše bogati, samo biljne materije manje upotrebne vrednosti, kao što su trska, slama, šaša, trulo lišće, repa, maniok, sladak krompir, iverje. Metod kao da su inspirisali kulinari koji tvrde da se za jelo može spremiti „sve što hoda, pliva ili leti”.

Tako Kinezi nameravaju da kod sebe spreče krizu hrane i ublaže posledice poskupljenja energenata. Zapravo je kineska tradicionalna ingenioznost na probi – da dokaže da Kinezi mogu da naprave nešto što drugi ne mogu. Ne žele time da se samoživo odvoje od ostalog sveta, ponajmanje od zemalja u razvoju. Zato predlažu da zemlje bogate žitom udvostruče prinose, a da zemlje u razvoju osavremene svoju poljoprivredu kako bi bile što manje ranjive. Pri tome razvijeni treba da pruže nerazvijenima ne samo veću finansijsku, nego i punu tehničku pomoć. A sama Kina je spremna da svoje iskustvo deli sa drugima.

Kinezi su u tom pogledu dosta blizu oceni predsednika Svetske banke Roberta Zelika da krizu hrane nije izazvala prirodna katastrofa, nego čovek. Zato čovek treba da nađe i načine za izlazak iz krize kako se čovečanstvo ne bi suočilo sa većom opasnošću od gladi.