Историјско не

Овог лета навршава се шездесет година како је на Видовдан 1948. објављена Резолуција Информбироа. На састанку у Букурешту, под Стаљиновим притиском, источноевропске комунистичке партије оптужиле су југословенске комунисте са Титом на челу да воде националистичку и антисовјетску политику, да се прикључују западним империјалистима, да припремају обнову капитализма. Стаљин је веровао да ће просовјетске снаге оборити југословенско руководство и омогућити Совјетском Савезу да експлоатише Југославију као све остале источноевропске земље. Довољно је да помакнем мали прст па да Тито падне, рекао је. На крају се показало да ни планиране завере убацивања агената и атентатора, ни економска блокада, ни претње инвазијом и маневри оклопних дивизија на границама неће бити довољни.

Стаљинов пропагандни притисак састојао се од оптужби и захтева да се кроз потчињавање докаже да оне нису тачне. Југословени су се показали тврдоглави, инаџије, недоказани.

Совјетском Савезу и његовим источноевропским сателитима наједном није било довољан доказ југословенског антифашизма то што је преко 300.000 Југословена, већином Срба, погинуло у борби против Немаца и Италијана. Али сумњичења не би било да су Југословени прихватили експлоататорске уговоре са Совјетским Савезом.

Рушење два америчка авиона који су без дозволе прелетали нашу територију, или помоћ грчким партизанима који су се борили против крајњих десничара наоружаних од Американаца и Енглеза, нису били довољни докази да Југославија не прелази у табор империјалиста. Али би то по свој прилици били да се Југословени нису противили да совјетска обавештајна служба неометано регрутује југословенске грађане да буду шпијуни.

Заборављени су и 27. март и устанак 41, а Југословенима је речено да немају већих заслуга од Румуна или Мађара који су се у рату борили на страни Немачке. Вероватно би се Стаљин и његова пропагандна машинерија сећали тих догађаја да нису стављене примедбе на то што совјетски стручњаци имају неколико пута веће плате од водећих министара и генерала у Београду.

Београд је у својој штампи објавио све совјетске оптужбе а у Совјетском Савезу и Источној Европи ниједан текст у коме се Југословени бране од оптужби. Стаљин је извео логичан закључак да у Београду нема ни најмање демократије, а да је на Истоку има. 

Онај ко се спремао за инвазију прогласио је себе за мирољубивог интернационалисту, а оног ко се спремао на одбрану оптужио је за агресивни национализам.

И све би било много лепше и лакше да само стаљинистичка диктатура, или тирански режими уопште, стално траже доказе од малих земаља. Међутим, тешко иде и са уверавањем богатих, стабилних, демократских држава.

Србија је од двехиљадите имала више председничких, парламентарних и локалних избора високог демократског стандарда. На отимачину Косова реаговала је апелима на међународно право.

Изручили смо Хагу и сами осудили многе оптужене ратне злочинце. Разбили смо спрегу тајних служби и организованог криминала. Немамо политичких затвореника. Слобода штампе није без мана али оне нису ни веће ни другачије од оних од којих пати западна штампа. Искрено се трудимо да са суседним државама успоставимо мирне и пријатељске односе. Наша војска никоме не прети. Наше мањине понекад се жале али нико не верује да завиде српској мањини на Косову или у Хрватској. Наши спортисти, посебно тенисери, не само што побеђују већ се и истичу шармом и фер-плејом. И преко две трећине становништва редовно изражава своје опредељење за Европу.

А опет се траже неки нови докази, и опет нас оптужују да смо недоказани.

Младићи и девојке који овог јуна славе велику матуру били су десетогодишњаци у време пада Милошевића, али у очима многих моћних и богатих Европљана још нису грађани једне стварно европске земље па самим тим ни прави Европљани. Уписаће се на факултет као млади грађани државе коју огроман број Европљана и Американаца не сматра стварно демократском, стварно проевропском, стварно прозападном.

Ако имамо пријатеља у свету, надати се да ће дати све од себе да осамнаестогодишњаци Србије не постану још једна изгубљена генерација.