Стаљин је прерано умро

Резолуција Информбироа први је озбиљни наговјештај пукотина у источном блоку након Другог свјетског рата. Расцјеп је имао врло конкретне узроке, првенствено у бојазни Москве да ће Титова балканска политика – превласт над Албанијом и изравно уплетање у грчки грађански рат – довести до блоковског сукоба са Западом, али био је и посљедица совјетског империјалног увјерења како се ниједно сателитско водство не може опирати Москви. Управо зато што је југославенско водство преживјело совјетску осуду – мобилизацијом и терором, тражењем властитог пута и новим вањскополитичким иницијативама – монолитност источног блока доведена је у питање. Тиме је остварена могућност „полицентризма” (Togliatti), који је након Стаљинове смрти нарастао у низ расцјепа, навластито у „великом расцјепу” с Кином шездесетих година. Без монолита комунизам није могао опстати, па је зато југославенски расцјеп и почетак његова краја.

Помицање Југославије из лагера представљало је шансу за Запад што је америчка политика користила до пада еуропског комунизма. Порука коју је Washington одаслао комунистичким водствима била је: угледајте се у Тита! Можете имати своју власт, своју идеологију, своје легитимно мјесто под сунцем, али не морате служити Москви. За Југославију пак отпадништво је представљало шансу еволуције према плурализму и демокрацији. Након Шестог конгреса КПЈ/СКЈ (1950) накратко је изгледало као да ће југославенско водство кренути тим путем. Југославија је ушла у Балкански пакт с Грчком и Турском (1953), а тиме у изравно партнерство са члановима НАТО-а. Изгледало је да ће СКЈ тражити мјесто у Социјалистичкој интернационали. Но, за такав је расплет Стаљин прерано умро. Његовом смрћу нестало је непосредне опасности од совјетске инвазије, а тиме и разлога за системску еволуцију. Југославенско партијско водство вратило се логици бирократске партијске власти и на томе путу остало до краја. Прва жртва новог курса и системског репозиционирања према совјетском изворишту био је Милован Ђилас.

Тешко је одговорити на питање би ли увођење демокрације спасило Југославију. Унаточ низу раздобља „либерализације”, друга Југославија ни у једном тренутку није увела вишестраначје и могућност смјењивања власти, али није преживјела ни као федерализирана диктатура. Без демокрације нема легитимног договора, али понекад га нема ни у демократском суставу.

Аутор је професор на Јејл универзитету