Понизност за пример другима

У фебруару 1948. совјетски министар спољних послова Вјачеслав Молотов упозорио је Тита да ће и даље бити „озбиљних разлика у мишљењу” о „односима наших земаља” уколико се Југославија не буде држала „нормалне процедуре” претходног усаглашавања свих акција са Москвом. Забринутост због поштовања„нормалних процедура” била је барем исто толико битна као и било који други сукоб у билатералним односима са Балканом.

У првим послератним годинама појавило се још неколико спорних питања између СССР-а и Југославије. Тито је био много више вољан од Стаљина да пружи војну и финансијску помоћ комунистичким герилама у земљама „сиве зоне”, посебно у Грчкој. И у осталим питањима се југословенски лидер повремено противио нечему што је сматрао претерано помирљивом политиком СССР-а према Западу, што је иронично с обзиром на каснији развој догађаја. Без обзира на то, неслагања између две стране, ма колико да су била важна, тешко да су сама по себи била довољна да изазову тако дубок и скуп раздор. Југословенски комунисти углавном су великодушно подржавали Стаљина и СССР све до почетка 1948. Истина, стамена лојалност Југославије у безмало свему – лојалност која је била спонтана, а не изнуђена – била је очигледно један од важнијих фактора који су утицали на Стаљинову одлуку да тражи од Београда да понизно капитулира како би дао пример осталим источноевропским земљама каква се непоколебљива послушност очекивала.

Међутим, далеко од тога да је показао совјетску снагу, разлаз са Југославијом је указао на границе совјетске моћи принуде – економске, политичке и војне. Совјетски Савез и његови источноевропски савезници увели су Југославији економске санкције и спровели низ политичких мера и тајних операција да би дестабилизовали земљу и убрзали пад Титовог режима. Међутим, совјетски политички, економски и прикривени притисци на Југославију показали су се као бескорисни. Стаљину је као једина солуција остала непривлачна велика војна операција, коју никада није спровео. Иако је Стаљин при крају живота надзирао велико ширење оружаних снага Источног блока и тиме спремио темеље инвазије на Југославију (без обзира на то да ли је то била главна сврха војног јачања или није), немогуће је рећи шта би стварно урадио да је поживео још неколико година. Без обзира на обимне војне припреме совјетског блока и упркос настојањима Москве да у Југославији пробуди снажан страх од претећег совјетско-источноевропског напада, расположиви докази говоре да Стаљин никада није донео чврсту одлуку – у овом или оном правцу – о војној интервенцији у Југославији.

Уместо да крене у општу инвазију, Совјетски Савез је морао барем привремено да се помири са расцепом у источном блоку и стратешким губитком Југославије у погледу Балкана и Јадранског мора.

Штавише, продужени пркос Југославије повећао је шансе да се „титоизам” рашири и „зарази” остале земље источног блока. Како би предупредио било какво даље супротстављање совјетској контроли, Стаљин је дао инструкције источноевропским комунистичким партијама да спроведу нове чистке и јавна суђења са циљем елиминисања сваког ко би могао да се угледа на Тита. Ове репресивне мере су донеле посебно велике губитке Бугарској, Мађарској и Чехословачкој.

Стаљинова настојања да спречи пресликавање југословенске ситуације и да ојача заједнички фронт против Тита имала су жељени ефекат. Упркос великом стратешком „губитку” Југославије, за његовог живота није више било претњи совјетском утицају у Источној Европи. Почетком педесетих Стаљин је успоставио такав степен контроле у Источној Европи ка којем су његови наследници могли само да теже.

Аутор је професор на Универзитету Харвард