Poniznost za primer drugima

U februaru 1948. sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov upozorio je Tita da će i dalje biti „ozbiljnih razlika u mišljenju” o „odnosima naših zemalja” ukoliko se Jugoslavija ne bude držala „normalne procedure” prethodnog usaglašavanja svih akcija sa Moskvom. Zabrinutost zbog poštovanja„normalnih procedura” bila je barem isto toliko bitna kao i bilo koji drugi sukob u bilateralnim odnosima sa Balkanom.

U prvim posleratnim godinama pojavilo se još nekoliko spornih pitanja između SSSR-a i Jugoslavije. Tito je bio mnogo više voljan od Staljina da pruži vojnu i finansijsku pomoć komunističkim gerilama u zemljama „sive zone”, posebno u Grčkoj. I u ostalim pitanjima se jugoslovenski lider povremeno protivio nečemu što je smatrao preterano pomirljivom politikom SSSR-a prema Zapadu, što je ironično s obzirom na kasniji razvoj događaja. Bez obzira na to, neslaganja između dve strane, ma koliko da su bila važna, teško da su sama po sebi bila dovoljna da izazovu tako dubok i skup razdor. Jugoslovenski komunisti uglavnom su velikodušno podržavali Staljina i SSSR sve do početka 1948. Istina, stamena lojalnost Jugoslavije u bezmalo svemu – lojalnost koja je bila spontana, a ne iznuđena – bila je očigledno jedan od važnijih faktora koji su uticali na Staljinovu odluku da traži od Beograda da ponizno kapitulira kako bi dao primer ostalim istočnoevropskim zemljama kakva se nepokolebljiva poslušnost očekivala.

Međutim, daleko od toga da je pokazao sovjetsku snagu, razlaz sa Jugoslavijom je ukazao na granice sovjetske moći prinude – ekonomske, političke i vojne. Sovjetski Savez i njegovi istočnoevropski saveznici uveli su Jugoslaviji ekonomske sankcije i sproveli niz političkih mera i tajnih operacija da bi destabilizovali zemlju i ubrzali pad Titovog režima. Međutim, sovjetski politički, ekonomski i prikriveni pritisci na Jugoslaviju pokazali su se kao beskorisni. Staljinu je kao jedina solucija ostala neprivlačna velika vojna operacija, koju nikada nije sproveo. Iako je Staljin pri kraju života nadzirao veliko širenje oružanih snaga Istočnog bloka i time spremio temelje invazije na Jugoslaviju (bez obzira na to da li je to bila glavna svrha vojnog jačanja ili nije), nemoguće je reći šta bi stvarno uradio da je poživeo još nekoliko godina. Bez obzira na obimne vojne pripreme sovjetskog bloka i uprkos nastojanjima Moskve da u Jugoslaviji probudi snažan strah od pretećeg sovjetsko-istočnoevropskog napada, raspoloživi dokazi govore da Staljin nikada nije doneo čvrstu odluku – u ovom ili onom pravcu – o vojnoj intervenciji u Jugoslaviji.

Umesto da krene u opštu invaziju, Sovjetski Savez je morao barem privremeno da se pomiri sa rascepom u istočnom bloku i strateškim gubitkom Jugoslavije u pogledu Balkana i Jadranskog mora.

Štaviše, produženi prkos Jugoslavije povećao je šanse da se „titoizam” raširi i „zarazi” ostale zemlje istočnog bloka. Kako bi predupredio bilo kakvo dalje suprotstavljanje sovjetskoj kontroli, Staljin je dao instrukcije istočnoevropskim komunističkim partijama da sprovedu nove čistke i javna suđenja sa ciljem eliminisanja svakog ko bi mogao da se ugleda na Tita. Ove represivne mere su donele posebno velike gubitke Bugarskoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj.

Staljinova nastojanja da spreči preslikavanje jugoslovenske situacije i da ojača zajednički front protiv Tita imala su željeni efekat. Uprkos velikom strateškom „gubitku” Jugoslavije, za njegovog života nije više bilo pretnji sovjetskom uticaju u Istočnoj Evropi. Početkom pedesetih Staljin je uspostavio takav stepen kontrole u Istočnoj Evropi ka kojem su njegovi naslednici mogli samo da teže.

Autor je profesor na Univerzitetu Harvard