Хвала, реч у одумирању

Назовите то нестанком једног морала и неспособношћу да се изгради други, припишите феномен новој породици која је васпитавање препустила (лошим) школама, вулгарним медијима и улици, тек попростачење је постало начин живота Србије.

Од скупштине до разреда, од шалтера и болнице до аутобуса и тролејбуса, пред нашим очима гасе се лепи обичаји у друштву. Где су се загубили љубазност, срдачност, учтивост и цивилизованост, да не помињемо витештво или милост?

„Друштво је пристојно онолико колико су пристојни они који у име тог друштва одлучују”, рекао је бивши амерички председник Теодор Рузвелт, па би и то могао да буде део објашњења. У свакодневни живот уселила се бахатост коју људи прате у парламенту, по јавним дебатама коју свакодневно читају по таблоидима.

Непристојност су и непоштовање воље народа, закони који нису у циљу општег добра, обмана јавности, нереаговање институција на решавање проблема, оглушивање у комуникацији. Арогантно понашање с позиције моћи такође је супротно свему што се зове пристојност.

Зашто ћутимо док четири магичне речи пристојности – хвала, извините, молим и изволите – нестају из свакодневне употребе? Зар пристојност није темељ цивилизованог друштва? Зар смо толико презасићени простаклуцима који су загадили јавни простор?

Европска комисија против расизма и нетолеранције ових дана је саопштила да је Србија само делимично усвојила препоруке из 2017. да забрани говор мржње појединих народних посланика и званичника.

Ушли смо у обновљену предизборну кампању и неко мора да је саветовао Александра Вучића да избегава витриолску реторику коју је уобичавао да има за своје политичке ривале. Лепо, мада недовољно, јер ешалони напредњака и поједини опозициони лидери никако да схвате да псовањем и вређањем добијају подршку делова оне Србије која је далеко од пристојности, а самим тим и од толеранције у земљи која је опасно поларизована.

Непристојност се по принципима хало-ефекта спушта наниже. „Мајку ђиласовску”, сочно је недавно из чиста мира жена у аутобусу прозвала другу жену која јој је, ваљда по облачењу, личила на „елитисту из круга двојке”.

„Лепо понашање је да ја не повредим тебе, да ти не повредиш мене, да помогнемо једно другом, да и мени и теби буде лепо”, писао је немачки филозоф Артур Шопенхауер.

Чаролију исконске пристојности чини пажљивост, обазривост, поштовање и великодушност – у односу на друге и самог себе. Библија каже: „Предњачите у исказивању поштовања једни другима!” (Римљанима 12:10) или „Каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити.” (Матеја 7:2) С недостатком пристојности повезан је и недостатак срама. Најгоре је кад се образи тапацирају, а добро је зацрвенети се понекад.

Како у свету политике, тако и у обичном животу. Посебно у земљи у којој је политика све. Постаје очигледно да све мање људи, посебно младих, прихвата гестове пристојности и љубазности. Уступити место инвалиду, жени или старијем у градском саобраћају уместо читања или писања порука. Отворити врата и пропустити, понети кесу, придржати капут.

Нема учтивог климоглава, контакта очима, осмеха, свакако не „Хвала Вам”. Некада, не тако давно, биле су то готово рефлексне радње некад природне, некад научене и стечене, али су биле ту. Онда су почеле да копне.

Нису лепи манири ексклузивно везани за балске дворане племства, енглеске џентлменске клубове или пријеме богатог света. Била су то правила лепог понашања којима су родитељи или учитељи учили децу и по сеоским школама Србије и по швајцарским лицејима. У социјализму и капитализму.

Родитељи по читав дан раде заборављајући шта су им говорили док су били млади. Нервозни су из стотину махом оправданих разлога. Саобраћај је прилика да се испразне. Без много талента за „читај ми са усана” препознаћете кога вам из фамилије помиње возач кога нисте пропустили, јер је првенство ваше.

Иако је готово опште место да пристојношћу сам себи улепшаваш живот, свуда око нас је све више неотесаних и непристојних људи који се гурају по редовима, вичу, псују – што је у значајној мери последица иструганих нерава људи који не успевају да воде нормалан живот иако је златно доба.

Књиге и књиге су написане на ове теме. Данас младеж не чита књиге. Живот је сувише брз да би се губило време. Разни велики и мали екрани имају крунску улогу у ерозији лепог васпитања. Из мобилних телефона искачу чудне креатуре које убијају, осакаћују и разарају: ванземаљци, монстери, вампири, роботи и терминатори. Чак и ретка људска бића која се појављују су неке психопате од којих је немогуће чути „Изволите, хвала”.

Уз такве моделе, деца лако одлуче да не треба да буду пристојна. Да бити фин није „ин” пошто се лепо васпитани младић прогласи за геја. Зашто бих отварао врата другима када ни мени то нико не ради? Као да нема важнијих ствари од тога да кажем молим, хвала, извини или опрости.

Сан Фридриха Ничеа, једног од најоштријих критичара западне цивилизације, културе и хришћанства, био је Übermensch, натчовек. Оно чему се данас приближавамо више личи на „потчовека” који запоставља елементарне начине пристојне комуникације. Једно недавно истраживање показује да трећина испитаних Британаца сматра да је корисно бити груб – тако сте лакше запажени.

Да ли су пристојност и учтивост врлине прошлости?  „Људски род усавршио је све сем људског рода”, говорио је својевремено познати амерички политичар и дипломата Адлај Стивенсон.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa