Супермен на батерије

Сви елементи фикцијског трилера су ту: славни минералог др Крис Стенли, у лабораторији лондонског Природњачког музеја, проучавао је 2007. године камење које му је тајном, заштићеном пошиљком послато из околине Лознице. Научник умало није треснуо на под са столице. Камен који је стајао пред њим није био кристалнозелени, није исијавао зраке после којих Супермен изгледа као тип који се нагутао лекова за смирење, губећи надљудске моћи. Али минерал је био истог хемијског састава као измишљени криптонит из стриповске саге о најславнијем суперхероју и икони популарне културе који, док не спасава свет од откачених зликоваца, живи као новинарска шепртља Кларк Кент.

Откриће тајанствене руде јадарит, назване по реци Јадар, дуж које се водила херојска Церска битка, Си-Ен-Ен и „Тајмс” прогласили су једним од десет научних открића те године. Глас Америке, опчињен вешћу, одмах је пласирао причу с помпезним насловом „У Србији откривен једини минерал који може да науди Супермену”.

Само нам је то фалило, да нас опет оптуже како се мешамо у велике светске послове и планирамо да уништимо дечје маштарије, размишљао сам, док сам путовао ка Лозници. Зар у дубинама свете српске земље постоји руда која ће обесмислити дивну стриповску СФ бајку?

Три године пошто је др Крис Стенли отворио пошиљку, априла 2010. године, отишао сам у бајковите атаре села Драгинац, где је језиво завијала америчка бушилица од специјалног челика „делта бејз 540”, која продире 800 метара дубоко у Земљину утробу. Мултинационални британско-аустралијски рударски гигант „Рио Тинто” започео је с истраживањима. Операцијом бушења управљао је Станимир Лазаревић Стив, урлајући невероватном мешавином аустралијског енглеског и пироћанског српског. „Гугл транслејт” би пошандрцао када бих покушао да преведем Пироћанца који је побегао из Југославије 1967. године.

У пределима где је српска војска поразила Аустроугарску војску 1914. године никле су бушотине, а мештани су, испијајући љуту шљивовицу – природни противотров криптониту – помишљали да се некакве битанге мотају по околини, тражећи закопано благо. Друга верзија која се распредала по сеоским кафанама које сам обилазио била је да су странци пронашли нафту. Испоставило се да су пронашли нешто много вредније!

Узорци стена из западне Србије, дуж реке Јадар, транспортовани су у теренски објекат, стациониран десетак километара даље, у село Руњане. Мислио сам, зар ћеш ти, Станимире, душо продана, да мућкаш лек против Супермена, док сам у рукама држао наизглед обичан камен с беличастим тачкама. Узорци су ређани пажљиво на двадесетак метара дугачким полицама у климатизованом монтажном објекту.

Али, један од лидера у глобалном рударском бизнису свакако није дошао у Србију да би давао бенседине суперхероју и заувек га заробио у телу новинарског шмокљана. Ствар је, како се испоставило, далеко озбиљнија него што слутимо. Јадарит садржи хемијски елемент литијум, кључни материјал за хибридне и електричне аутомобиле, који би могао да развије послове вредне више милијарди долара.

Драган Стојановић

И, шта се догодило од тада? Готово ништа, иако је „Блумберг” пренео да Србија располаже највећим залихама литијума у Европи. Процењује се да постоје резерве од 118 милиона тона руде која садржи 1,8 процената литијум-оксида, како пише амерички гласник за геолошка истраживања УСГС. Према наводима шефа „Рио Тинта” Жан-Себастијана Жака, ресурси у близини Лознице Србији нуде могућност да се задовољи потреба целог света за електрификацијом! „Си-Ен-Ен мани” описује литијум као „злато 21. века”. Амерички концерни, попут „Тесле”, „Гугла” и „Епла”, намеравају да наредних година појачају инвестирање у сектор електричних аутомобила, што би требало да доведе до повећања светске тражње за литијумом.

Стратешку важност те сировине појаснила је, а ко би други, него ЦИА. На свом интернет порталу, ЦИА појашњава да се пажљиво бави технолошким развојем и чак открива да је прва литијумска батерија склопљена у Ленглију и користила се давних шездесетих година прошлог века, пише портал „Дојче виртшафтс нахрихтен”.

Не чуде зато мишљења стручњака која су подгревала теорије достојне светских марифетлука: да су амерички шпијунски сателити открили налазишта јадарита, да ће странци експлоатисати наша рудна богатства, да је на помолу још једна пљачка века… Међутим, нико у Србији, чак и да то жели, не може да прода природне ресурсе, јер су они, према Уставу Србије, власништво наше државе. То значи да, уколико држава уступи некој компанији право на ископавање природног ресурса, она то право може и да одузме, ако се утврде евентуалне злоупотребе.

Председник Србије Александар Вучић у фебруару прошле године назвао је пројекат „Јадарит” једном од највећих нада за Србију, али је био далеко мање еуфоричан од светских медија. Пре неколико дана, Вучић је у Лозници потврдио да Србија располаже са 10 одсто светских резерви литијум-бората и да ће одређене количине тог минерала моћи да се извозе само под контролом државе. Србија, дакле, намерава да се мистериозни минерал прерађује и служи за производњу у нашој земљи. Јадарит је јединствен у свету јер поседује и бор и литијум. Тај минерал је и неизоставни материјал у производњи мобилних телефона, преносних рачунара и других електронских уређаја.

У тишини, испод радара медија и јавности, тресе нас светска литијумска грозница. Испод нас је закопано злато овог века и то није научна фантастика, нити су предизборна наклапања. Продавши борске руднике Кинезима, НИС Русима и право на експлоатацију јадарита англосаксонском „Рио Тинту”, Србија је стратешки равномерно распоредила своја природна богатства, према геополитичким односима снага.

Супермен може бити спокојан, летеће на батерије! Можемо ли бити спокојни и ми, власници блага будућности? Да ли ће јадарит постати наш спас или ново проклетство?