Шпијун из џепа

Да међу телевизијама са националном фреквенцијом влада утакмица за наклоност гледалаца сасвим је јасно, јер на основу података о гледаности маркетиншке агенције опредељују где ће и колико приказивати рекламе. Али као да међу телевизијама постоји још једно надметање, за које нема оправдања. Та „дисциплина” могла би се назвати „ко ће током викенда имати више репризних емисија”. Илустрације ради, у недељу су Прва и Б92 имале по једанаест репризних програма а РТС-у репризе више ни не бројимо. Ипак у свему томе било је могуће пронаћи и нешто занимљиво. Мира Адања Полак је у емисији „Како нас прислушкују” (недеља, Други програм РТС, у 15.35) разговарала са Чаславом Максићем, вишим судским вештаком за информатичку форензику а поднаслов овог разговора могао би да буде ”Оно што вас је одувек интересовало а нисте имали кога да питате”. Максић тврди да само оно што никоме нисте рекли и нигде нисте написали остаје тајна а дигитални форензичари најбоље знају да је свака комуникација негде записана и да то негде неко поседује. Он има и научно објашњење за оно што многи кажу „Нећемо о овоме преко телефона” и тиме изазивају смех у друштву и бивају проглашени за параноичне.

Саговорник Мире Адање Полак за себе каже да је професионални параноик, због тога што добро зна шта све савремена технологија може да учини. Самим тим што смо купили смарт телефон „потписали смо” да се одричемо своје приватности а начина за прислушкивање и праћење има много, уосталом на тржишту се за десетак евра може купити уређај који снима разговор на километар удаљености. Сателити могу да бележе разговор двоје људи на њиви у удаљеном селу. Максић је навео и пример сусрета са колегама у Загребу, када су имали задатак да на основу телефона открију ко је власник, ко му је жена а ко љубавница. И, уз осмех, каже да је он то решио за минут, само пратећи разговоре. Исто тако, када добијемо поруку од непознатог пошиљаоца и избришемо је, тиме нисмо спречили да тај СМС активира микрофон у нашем телефону. Зато он мобилни телефон назива „шпијуном који носимо у џепу”.

На основу разговора и навика могуће је предвидети планове неког човека а Часлав Максић каже да су његови планови, заправо жеље, да му син буде добар ђак, да му ћерки буде пријатно у вртићу, да га супруга боље разуме и да реши стамбено питање јер је подстанар са „стажом” од двадесет и једне године.

Била је ово ретка прилика у којој нас телевизија упознаје са професијом о којој се мало зна и човеком који „зарађује хлеб” радећи посао који видимо само у филмовима и серијама.