Ахтисари за Ирце

„Председавање ЕУ је добар доказ да мале земље могу једнако ефикасно да упрскају ствар, као и велике.” Примедба из шаљивог водича по државама Европске уније иронично описује зашто је ирско „не” Лисабонском уговору до темеља потресло Европу.

Ирски политички цунами је неколико секунди после проглашења резултата референдума погодио Љубљану, затекавши словеначке кормиларе Уније неспремне. Словеначки медији су, опчињени Џорџом Бушом и недавним самитом ЕУ–САД на Брду, најављивали тесан, али позитиван исход ирског референдума, а тиме и тријумфалан завршетак словеначког вођења ЕУ. Стога није необично да је словеначко председништво ЕУ у свега неколико сати после објављивања референдумског резултата у Ирској у јавност пустило низ различитих, чак контрадикторних саопштења.

Коначно је премијер Јанез Јанша, уз признање да је реч о „озбиљном застоју” (у Унији), отказао учешће на суботњој свечаности преименовања мариборског у Аеродром „Едварда Русјана”. У међувремену су се усијале телефонске линије између евролидера у напору да утврде могу ли спасти „Лисабон”, иако знају да „’не’ једне чланице Уније значи заустављање процеса”.

Све је то ударац за Брисел, али и за Словенију на челу ЕУ. Док се Словенија током свог мандата бавила прављењем државе на Косову, влада Ирске је морала сама да се бори са добро организованим евроскептицима из читаве Европе. На крају ће словеначко дириговање Унијом остати упамћено као сахрањивање Лисабонског уговора, створеног лане, на једвите јаде.

Онако како је неславно почело, тако се и завршава председавање Словеније Унији; стартовало је обелодањивањем америчких инструкција словеначком МСП о задацима ЕУ са акцентом на „осамостаљењу” Косова, настављено неочекивано јаком поделом унутар ЕУ после 17. фебруара, и завршило ирским одбацивањем „рециклиране верзије” Европског устава против којег су 2005. гласали француски и холандски бирачи.

Криза је дубока. Није искључено ни да Ирска остане без чланства у ЕУ, што би за собом повукло непредвидиве последице. То не значи да је за Ирце улазак у ЕУ био лоша идеја. Напротив, уједињено европско тржиште је Ирској, као и осталим чланицама ЕУ, осигурало импозантан напредак. Зато је ирско „не” пренеразило лидере ЕУ, а Ирци открили до које мере је политика отуђених комесара из Брисела одбојна обичним људима.

„Прво су нас питали за мишљење о уставу. Рекли смо ‘не’. После, други пут, нису нас ништа питали. Само су казали да се ‘не ради о истој ствари’, да су то ‘неки закони’. А уистину је иста ствар”, каже неки Холанђанин, весео због Ираца јер је њему ускраћено да се изјасни о „Лисабону”.

Звучи познато – ЕУ је и око Косова следила исту, антидемократску матрицу. Прво је толерисала преговоре између Приштине и Београда, и обе стране питала за мишљење о нацрту за решавање проблема. Када се одговор Београда није допао Бриселу, ЕУ је наставила да спроводи Ахтисаријев план, иако га је Србија одбацила. Слично се дешава и са прављењем Европског устава.

Унији сада преостаје да смисли неки „Ахтисаријев план” за непоћудне Ирце. Или да се одрекне политике диктата и врати политици компромиса.