Нова атомска драма

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 15. јуна – Ко, где, када и како може да испали атомску бомбу, недоумица је која је овде данас изазвала додатне зебње, донекле налик својевременој паници од „птичјег грипа”. Слути се, наиме, да је то оружје за масовно уништавање могло да добије „крила” и да се разлети планетом као нова, стратешка, епидемија.

Прича подсећа на научну фантастику, поготову што су готово све земље ангажоване у акцијама за спречавање ширења нуклеарног оружја, али је заснована на документу америчког специјалисте Дејвида Олбрајта, који већ четири године истражује путеве атомског кријумчарења. По тој верзији, данас ексклузивно објављеној у „Вашингтон посту”, дизајн „компакт нуклеарне направе”, чија је мала величина чини „подесном за инсталирање на балистичке пројектиле”, могао је да буде прокријумчарен низу „отпадника”, у какве се овде убрајају не само терористи и екстремисти разних врста, него и поједине државе.

До овакве процене Олбрајт, својевремени члан инспекторског тима УН за наоружање Ирака, а сада председник вашингтонског Института за научну и међународну безбедност, дошао је проучавањем детаља из извештаја о садржају компјутера троје швајцарских бизнисмена, из породице Тинер. Они су осумњичени за везу са „шверцерском мрежом” оца пакистанске нуклеарне бомбе Абдула Кадира Кана.

Кан је, иначе, означаван и као творац међународног шверцерског канала којим су, осамдесетих година прошлог века па све до 2003. године, атомске тајне достављане Либији (која се касније одрекла нуклеарног наоружавања) и Северној Кореји (која тврди да је извршила нуклеарне пробе) а можда и Ирану (чије се амбиције још проучавају). Од 2004. он је у кућном притвору, наводи се, али га је шеф пакистанске државе Первез Мушараф ослободио одговарања пред судом и није дозволио да га ико из иностранства испитује.

Швајцарске власти су, додаје се, у сарадњи с Међународном агенцијом за атомску енергију (ИАЕА), коју су претходно, као и Вашингтон, информисале о својим налазима, недавно уништиле садржај тинеровског компјутера „како не би допао у руке терориста”. Откуд зебња од такве могућности, није познато.

С обзиром на то да је „дизајн компакт атомске бомбе” био у електронском облику, не искључује се могућност да су његове копије умножене и разаслате. Нико не може да тврди ни да су дошле некоме, прецизира се, ко би могао да их илегално искористи.

Техеран и Пјонгјанг су тежили да допру до довољно малих нуклеарних глава које би могли да поставе на своје балистичке ракете, поручује Олбрајт у рапорту, чије делове преноси престонични дневник, а који у целини треба да се обелодани следеће недеље. Пакистански званичници реаговали су уздржано на нове назнаке, а Олбрајт каже да су били „шокирани могућношћу да је Кан прослеђивао државне тајне и опасне информације страним шверцерима који су могли да их продају ради зараде”.

У оптицају је, уједно претпоставка, да је један од Тинерових, које чека суђење у Швајцарској, „провалио” илегални аранжман, доставивши податке америчкој ЦИА. Члан те обавештајне службе одбио је, наставља „Пост”, да прокоментарише Олбрајтов извештај, с чијим је садржајем упознат, јер га доживљава као „крајње осетљиву ствар по дипломатске и безбедносне послове”.

Пакистан важи, наиме, за главног регионалног савезника Вашингтона на фронту против тероризма, а истовремено и као држава у чијим се „неконтролисаним областима” налазе упоришта Ал Каиде, због које је одавде прокламован „глобални рат против тероризма”. Тај парадокс је, чини се, ванредно подупрт Олбрајтовим оценама о могућном ширењу атомске драме и као, ванредне, илегалне, опасности…