Nova atomska drama

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 15. juna – Ko, gde, kada i kako može da ispali atomsku bombu, nedoumica je koja je ovde danas izazvala dodatne zebnje, donekle nalik svojevremenoj panici od „ptičjeg gripa”. Sluti se, naime, da je to oružje za masovno uništavanje moglo da dobije „krila” i da se razleti planetom kao nova, strateška, epidemija.

Priča podseća na naučnu fantastiku, pogotovu što su gotovo sve zemlje angažovane u akcijama za sprečavanje širenja nuklearnog oružja, ali je zasnovana na dokumentu američkog specijaliste Dejvida Olbrajta, koji već četiri godine istražuje puteve atomskog krijumčarenja. Po toj verziji, danas ekskluzivno objavljenoj u „Vašington postu”, dizajn „kompakt nuklearne naprave”, čija je mala veličina čini „podesnom za instaliranje na balističke projektile”, mogao je da bude prokrijumčaren nizu „otpadnika”, u kakve se ovde ubrajaju ne samo teroristi i ekstremisti raznih vrsta, nego i pojedine države.

Do ovakve procene Olbrajt, svojevremeni član inspektorskog tima UN za naoružanje Iraka, a sada predsednik vašingtonskog Instituta za naučnu i međunarodnu bezbednost, došao je proučavanjem detalja iz izveštaja o sadržaju kompjutera troje švajcarskih biznismena, iz porodice Tiner. Oni su osumnjičeni za vezu sa „švercerskom mrežom” oca pakistanske nuklearne bombe Abdula Kadira Kana.

Kan je, inače, označavan i kao tvorac međunarodnog švercerskog kanala kojim su, osamdesetih godina prošlog veka pa sve do 2003. godine, atomske tajne dostavljane Libiji (koja se kasnije odrekla nuklearnog naoružavanja) i Severnoj Koreji (koja tvrdi da je izvršila nuklearne probe) a možda i Iranu (čije se ambicije još proučavaju). Od 2004. on je u kućnom pritvoru, navodi se, ali ga je šef pakistanske države Pervez Mušaraf oslobodio odgovaranja pred sudom i nije dozvolio da ga iko iz inostranstva ispituje.

Švajcarske vlasti su, dodaje se, u saradnji s Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (IAEA), koju su prethodno, kao i Vašington, informisale o svojim nalazima, nedavno uništile sadržaj tinerovskog kompjutera „kako ne bi dopao u ruke terorista”. Otkud zebnja od takve mogućnosti, nije poznato.

S obzirom na to da je „dizajn kompakt atomske bombe” bio u elektronskom obliku, ne isključuje se mogućnost da su njegove kopije umnožene i razaslate. Niko ne može da tvrdi ni da su došle nekome, precizira se, ko bi mogao da ih ilegalno iskoristi.

Teheran i Pjongjang su težili da dopru do dovoljno malih nuklearnih glava koje bi mogli da postave na svoje balističke rakete, poručuje Olbrajt u raportu, čije delove prenosi prestonični dnevnik, a koji u celini treba da se obelodani sledeće nedelje. Pakistanski zvaničnici reagovali su uzdržano na nove naznake, a Olbrajt kaže da su bili „šokirani mogućnošću da je Kan prosleđivao državne tajne i opasne informacije stranim švercerima koji su mogli da ih prodaju radi zarade”.

U opticaju je, ujedno pretpostavka, da je jedan od Tinerovih, koje čeka suđenje u Švajcarskoj, „provalio” ilegalni aranžman, dostavivši podatke američkoj CIA. Član te obaveštajne službe odbio je, nastavlja „Post”, da prokomentariše Olbrajtov izveštaj, s čijim je sadržajem upoznat, jer ga doživljava kao „krajnje osetljivu stvar po diplomatske i bezbednosne poslove”.

Pakistan važi, naime, za glavnog regionalnog saveznika Vašingtona na frontu protiv terorizma, a istovremeno i kao država u čijim se „nekontrolisanim oblastima” nalaze uporišta Al Kaide, zbog koje je odavde proklamovan „globalni rat protiv terorizma”. Taj paradoks je, čini se, vanredno poduprt Olbrajtovim ocenama o mogućnom širenju atomske drame i kao, vanredne, ilegalne, opasnosti…