Само слоган странку спасава

Ако изборни слоган Покрета за Краљевину Србију „Термин нам је 21. јун” подсећа на СМС труднице која шаље поруку фамилији о срећном догађају, да ли ће то утицати на бираче да љуљају ЊКВ у колевци? Тешко је да ће пробити магичну српску реч „цензус” и да ће Србија добити бебу краља која има 74 године. Можда зато имају још један „Да власт буде част”. Као да је дворјанима недостало инспирације. Далеко боље је звучало оно старо, из вишестраначке праисторије „Без краља не ваља”.

Шешељови радикали нису монархисти, али следе „одлучно, доследно и радикално” династички систем: Воја је најавио да ће га његов син Александар наследити на челу странке. Војвода је вероватно размишљао овако: ако његов политички син води Србију, зашто његов талентовани биолошки наследник не би то чинио у СРС-у? Можда би ефектнији и духовитији слоган био „И после Шешеља – Шешељ”, чиме би војвода, осим носталгичног присећања на несташну, титоистичку младост, ушао у циљну групу црвених. Социјалисти се, рецимо, држе Тита као пијан плота. Са слоганом „Тридесет година ми стојимо постојано” желели су да пошаљу поруку колебљивцима да су већ три деценије на власти. Кано клисурине! И да одатле не мисле да одлазе у неистражене пределе опозиције.

Али, ко год мислио да само слоган странке спасава, силно греши и поред толико маркетиншких агенција које се отварају, као да им Вучић даје субвенције. Александар Шапић је један од фаворита у доњем делу табеле, али ако уђе у парламент, тамо га неће увести „Победа за Србију”. Како се човек који је у базену решавао финала олимпијских игара и светских првенстава, с два Мађара на леђима који га даве, није сетио скраћенице своје листе „Спас”. Уз коју само треба додати узвичник.

Слично је и с напредњацима. Слоган „За нашу децу” такође припада изборним порукама такозваних општих места, али за разлику од осталих, изборном штабу највеће странке нису биле потребне егзибиционе поруке, већ само име и презиме њеног лидера и пристојни слоган. Замислите да су били инвентивни и смислили „С нама, до судњег дана”.

Ако „Здраво да победи” Милана Стаматовића и Драгана Јовановића подсећа на рекламу за цеђене сокове, тако и покрет „Метла” Милоша Јовановића, шефа ДСС-а, има примесе екологије уз елементе комуналних решења, са слоганом „Да почистимо Србију”. То је већ боље, мада су метле, а нарочито четка, биле омиљене реченице доброћудног аутсајдера Николе Шећероског у доба када се Слоба, уз асистенцију дебеовског лаборанта Јовице Станишића, сетио да се СК може поделити на више фракција. Тако је настало модерно вишестраначје. Али, Милош као да јаше на метли. На граници је цензуса.

„Нек маске падну” Нове и Зелене странке, чији је лидер некадашњи премијер Зоран Живковић, могао би се свртати међу оне слогане који подсећају на оне старе, који још одзвањају у ушима. Нарочито због тога што ће се у коронарној епохи гласати с маскама. Ако буде врућина следећег викенда, можда се неко сети Живковића?

Ко ли је смислио слоган „Добра вест” за Уједињену демократску Србију? Имају још неколико дана да објасне српском гласачу да стара, позната лица не оснивају телевизију, већ окупљају грађанисте и проевропљане. Ако то не учине, у коронарној изборној постмодерни постаће „Бајата вест”.

Поштено! То је био слоган Демократске странке из 1993. године, који је увео Зорана Ђинђића у високу политику и важи за један од најупечатљивијих. Смислио га је Александар Тијанић, док су Зоран и он били у блиским односима. Касније су се непоштено разишли. Проблеми са слоганима су што они легендарни, често надживљавају странке и лидере и постају део свакодневног говора. И најчешће нису били победнички. Тијанић је смислио и „Кад је тешко, Човић”, али реченица није била довољна да Небојша постане председник Србије 2004. године. Каква судба клета: човек бренд за кризне ситуације, с најбољим слоганом, ипак није претворен у „кока-колу”, али српску. То је постао Борис Тадић с безличним „Само напред”. Тома Николић је тада био кандидат са слоганом „Реално”, а испоставило се да ће постати реалност српске политике тек после осам година, с радноакцијашким „Покренимо Србију”. Ко се сада сећа и Томе и слогана?

Чедомир Јовановић није постао председник, али је имао одличне пропагандисте, са „Шири даље” 2008. године. У ком агрегатном стању ће се појавити на изборима у недељу? Прогнозирам: неће бити слогана, али биће Чеде! Као да су странке схватиле да слогани, ма како били добри, престају да буду улазница за освајање власти. Да ли су и некадашњи креатори политичких кампања имали свест о томе или ови данашњи немају инспирацију. Црвени су у Слобино време смислили „Са нама нема неизвесности”, па је отпочео грађански рат. „Сви смо ми помало социјалисти” је, испоставило се, пророчки.

Иако пароле ЈУЛ-а попут „Јул је кул” или „И срце је на левој стани” изгледају уџбенички, некада су исмевани. Можда зато што је пут Југословенске левице ка власти водио преко брачне спаваће собе, уместо кроз бирачке кутије. Некадашњи отпораши доакали су Слоби слоганом „Готов је”. Могао се видети излепљен по тоалетима, аутобусима и бандерама. Победничка порука 2.000 године на изборима за председника СРЈ „Ко сме да вас погледа у очи? Коштуница.” памти се и 20 година касније. Јунак је постао невидљив, а слоган се цитира.

Нада ипак није изгубљена, политички маркетинг није мртав. Појма немам како ће извесни Милан Петровић Фафи проћи на локалу у Крагујевцу, али кандидат Демократске уније Рома показао је да је највећи маркетиншки гуру изборне трке у серијалу стерилних порука. Слоган му је: „Гласај Рома, не циганиши се”. Политички некоректно, али ефектно!