Добродошли у техноделиријум

Одрази феномена Интернета у класичној, штампаној форми, на парадоксалан начин показују и дигиталну свест и дигиталну самосвест нашег друштва. Нови светски дигитални поредак једноставно не постоји у културној и друштвеној сфери српске средине.

Отуда оскудан број штампаних студија, огледа, научних радова и књига о Интернету, преведених или ауторских, свеједно. Збирка тих неколико књига или одломака посвећених дигиталној култури недавно је обогаћено новим издањем едиције ТраНС, зборником прекограничних текстова под називом „Техноскептицизам” (уредник Владимир Копицл, издавач новосадски Orpheus, издање 2007).

Прекорачење искуства и праксе су упоришта објављених есеја, без обзира да ли се дотичу биотехнологија и нанотехнологија, анархистичке екологије, информационих транскултура и других феномена технолошке цивилизације. Текстови су обојени неприкривеном тежњом аутора да прелазак рачунарске субкултуре у доминантну културу новог миленијума посматрају из различитих аспеката, увек у супротности с популистичким прихватањем или одбијањем.

Десет аутора, међу којима су од познатијих Реј Керзвејл, Брус Стерлинг, Славој Жижек и Хаким Беј, другачије виде ту „љештаву локомотиву која јури по шинама – па и кроз неке неприродне кривине и злослутне тунеле –

 у Обећану Земљу”, земљу техноделиријума.

Друштвено устројство будућег умреженог света на својеврстан ретро-начин реконстуише аустралијски теоретичар Мекензи Варк у своме „Хакерском манифесту”, књизи објављеној 2006. у Загребу. Аутор је прошле године посетио Београд и Нови Сад, а сама књига својом формом (црвене корице, црвена слова, написана у облику гномских фрагмената), неприкривено призива слободарску (марксистичку и анархистичку) мисао у оквирима информатичког друштва и архетипске борбе за слободну информацију.

Још једна књига, под називом „Блогосфера”, долази из Загреба, аутор је познати хрватски блогер Борис Личина Борја; нека врста хартијског пачворка Борјиног блога, насталог још 1999. године, знатно пре експлозије блогопомаме. Чине је текстови, интервјуи, избори и прикази сајтова и слична грађа коју је он објављивао на свом блогу (www.borja.org).

И док се лица техно-скептичара развлаче у осмех јер, ето, један нет-новинар се вратио уништавању кишних шума или штампању на целулози, не треба сметнути са ума да је Интернет све више нови облик културе који преображава све чега се дотакне а све мање нови медиј уплетен у властите недоумице.

Брзином реакције и достојном аутентичношћу теоријске и есејистичке мисли о Интернету се код нас ретко ко може похвалити. Светли пример је електронски часопис Е-волуција, теоријски одсек Београдске отворене школе (www.bos.org.yu/cepit/evolucija). Класична књишка издања се суочавају са синдромом пребрзог старења: застарела су у тренутку када су се појавила у књижарама.

Стога теоријска промишљања Интернета морају „узвратити ударац”, преузимањем креативних модела светске рачунарске мреже. То могу бити хаику-манифести, миш-маш зборници, теорија брзе припреме и још брже конзумације, као у поменута три случаја. А сигурно је да нас очекују и друга дигитално-целулоидна чуда и чудеса, страна здравом разуму и пристојном укусу, али неодољиво, непоновљиво нова искуствa.