​Прерано је за отписивање Трампа

Колико год пута они викнули „Готов је!”, макар исто толико пута ће он твитовати о „тихој већини”. Трка за избор америчког председника се све више захуктава, а резултати сондажа јавног мњења данас су неупоредиво другачији него пре само неколико месеци. На ударце које је председников рејтинг примио избијањем пандемије ковида 19 и таласом расних немира који су потом прокључали, ове недеље се надовезала књига његовог некадашњег блиског сарадника Џона Болтона. Трамп је у њој проказан као недостојан председничког положаја, а инсајдерске пикантерије из прве руке с наслађивањем се обилато цитирају у либералној штампи. Свеопшти утисак да је Трамп у дефанзиви ових дана је појачало и најновије истраживање гуруа америчке политичке прогнозе Нејта Силвeра, по којем Бајден за око девет процената води испред тренутног шефа Беле куће.

ГДЕ СЕ КРИЈЕ „ТИХА ВЕЋИНА”: Омиљену синтагму коју Трамп потеже као контрааргумент на оптужбе да му се популарност урушава, заправо је својевремено популаризовао један од најомраженијих председника у америчкој историји Ричард Никсон. У интерпретацији садашњег председника „тиху већину” не чине Американци који избегавају јавно разметање својим политичким ставовима, већ су то они (већински) гласачи који свим срцем подржавају његову политику. Иако му критичари спочитавају да не само да нема тиху, него да нема никакву већину, чињенице говоре да председник у одређеним круговима ужива готово неподељене симпатије. И није овде реч о оном флуктуирајућем делу Трампових симпатизера који су стали уз њега након што се већ уселио у Белу кућу, а који су га исто тако лако напустили после неславног руковођења кризама изазваним вирусом корона и полицијском ликвидацијом Џорџа Флојда.

Улазак њујоршког милијардера у Белу кућу на крилима гласова белачке радничке класе феномен је који је обележио изборе 2016, али се ни ове године не сме потценити. Треба, пак, бити изузетно опрезан кад се говори о елементима који дефинишу радничку класу, јер уобичајени параметри о недостатку факултетског образовања и нижим примањима као да у Трамповом случају не погађају мету. Пре је овде реч о некаквом вредносном систему с којим подједнако добро могу да се идентификују и земљорадник из Орегона и, рецимо, нафташки магнат из Тексаса.

Белачка група до које је председнику ипак нарочито стало су хришћански верници, преко којих је уосталом и успео да се наметне као значајан играч у Републиканској партији. Ова утицајна скупина је спремна да зажмури на Трампове приватне испаде који су у оштрој супротности с начином живота који заговарају, јер им председник галантно излази у сусрет кад је реч о питањима која су суштински много важнија за њихову заједницу. Неки га, чак, како запажа „Њујорк тајмс”, доживљавају као инструмент послат од Бога како би њихови циљеви били остварени. Није стога нимало случајно Трамп у јеку пандемије тражио отварање цркава за вернике, а када је полиција насилно растерала демонстранте испред Беле куће како би председник могао да одшета до оближње Цркве Светог Јована религијски лидери у томе нису видели ништа спорно. Фотографисање с Библијом у рукама у овој богомољи послало је белим америчким евангелистима и католицима недвосмислену поруку да је овај председник спреман да увек стане уз њих, али да је претходно потребно да они подрже њега на гласалиштима у новембру.

Ипак, оно што без сумње забрињава Трампове стратеге јесте податак да је, упркос дубокој укорењености међу хришћанским гласачима, подршка председнику ипак почела да се круни. Према подацима Института за истраживање религије, у марту је готово 80 одсто анкетираних белих евангелиста тврдило да одобрава начин на који председник води земљу. У мају, првенствено због кризе изазване пандемијом и расним немирима, та подршка је спласла на 62 одсто, а сличан тренд је регистрован и међу белим католицима.

Игра бројки и статистике, међутим, како се то показало и пре четири године, не мора да има никакву улогу када је реч о Трампу. Он је екстремно неконвенционалан кандидат кога је тешко укалупити у постојеће моделе и рачунице. На прошлим изборима је иза Хилари Клинтон стала малтене цела медијска машинерија потпомогнута холивудским звездама и осталим утицајним личностима. Остало је упамћено да су се истраживачи јавног мњења нарочито обрукали, јер нико није успео да предвиди Трампову победу. Најмање је, ипак, омануо већ поменути Нејт Силвер, који је зато овог пута врло опрезан, па кад каже да Бајден води, наглашава да би због компликованог електорског система гласања Трамп ипак могао још четири године да остане у Овалном кабинету.