Интензивно чекање

Моја пријатељица је завршавала некакав административни посао. Није шала. Дебелозида државна зграда, малтене министарство, на прочељу поносно разбокорена републичка застава, испред врата намрштено обезбеђење, унутра мноштво озбиљних службеника и још више шалтера са навученим завесицама, под мишком сваког од снисходљивих подносилаца молби или захтева читаве хрпе докумената. Међу странкама и моја пријатељица. Одговорна жена, има све потребно. Па и више од тога, никада се не зна. Ипак, посао никако да буде окончан, стално се помера дан када ће добити решење, када ће држава, у виду деловодног броја и печата, приде и мрље од онога што је дактилографкиња јутрос доручковала, дати коначну сагласност, прогласити њен предмет архивираним. Моја пријатељица је стрпљиве нарави, осим тога понела је и вишетомни роман једног руског класика, знате, онај од неколико хиљада страница, одавно га није читала, добра је то књига, а и претпоставила је да мора да чека, па да јој време не пролази залуд...

Ипак, после свега неколико дана, она схвата да је руски класик, мада наводно плодотворан, мало написао. Ништа зато, моја пријатељица све воли да посматра с боље стране. Када је поново прочитала тог и остале Русе, окренула се Французима. Ни они нису мало написали, стара је то култура. И тако, погађате, редом, од књиге до књиге, од књижевности до књижевности, од шалтера до шалтера, пролазе дани, седмице и месеци... Док једном, можда зато што више није било књиге коју је вредело отворити други, трећи или четврти пут, док једном моја пријатељица није смогла снаге да пита. Не, како би се помислило, нетрпељивим тоном, већ сасвим благо, као да је јуче дошла. „Извините, да ли бисте могли да ми помогнете... мој предмет, вероватно већ случај, када би...” Службенику је, наравно, доста таквих који би да одмах све буде решено, таквих који би да одмах добију и деловодни број и важећи печат и тренутну мрљу од доручка. Службенику је доста свега, али како треба бити љубазан са странкама, он само шири руке, као да жели да покаже на све те људе, на све те шалтере, на све те ходнике, на целу ту зграду, малтене министарство, на кочоперну заставу на забату, он шири руке као да жели да покаже цео тај град и најмање ову државу... Службеник шири руке, готово да личи на Христа Пантократора којег живописци обично сликају у куполи, готово да личи на Христа што жели да обгрли свет... Па, каже: „И, шта хоћете? Забога, мало стрпљења, мало увиђавности!”. Да би бирократским језиком додао: „Уосталом, осврните се, овде се интезивно чека!”.

Моја пријатељица се осврће. Заиста, овде се не чека тек тако, овде се интензивно чека. Док ми све то препричава, сећам се како сам упознао писца који нешто пише већ добре три деценије, али не објављује, јер чека: „Док се не смири ова хистерија око Тита”. Док ми то препричава, сећам се како чекамо да се све наше хистерије смире. Сећам се како чекамо у редовима испред амбасада, за визу; у редовима испред гласачких кутија, не би ли се удовољило страначким првацима; у редовима испред трафика, да купимо новине које сваког дана доносе вести како су се наши страначки прваци сада чврсто договорили; у редовима за куповину срећки, где увек одустанем, поноса ради, није ваљда да све од пуке среће зависи; у редовима испред лекарских ординација, све смо старији; на аутобуским стајалиштима, као да се па негде и може отићи; чак и испред тоалета, ко неће свукуд, мора, друшкане, да трпи... Збиља, и Христ би овде раширио руке, можда да нас обгрли, а можда и зато што не би знао шта друго да чини... Збиља, и Христ не би имао шта друго да каже, осим бирократски: „Уосталом, осврните се, овде се интезивно чека!”.

Да будем искрен и ове редове исписујем тако што сам прочитао све што сам понео, тако што сам се испричао са свима који су у реду до мене, тако што сам урадио све што сам умео и могао, премештајући се с ноге на ногу да бих на крају извадио парченце папира и забележио како, чини ми се, цео живот нешто интензивно чекам.