Intenzivno čekanje

Moja prijateljica je završavala nekakav administrativni posao. Nije šala. Debelozida državna zgrada, maltene ministarstvo, na pročelju ponosno razbokorena republička zastava, ispred vrata namršteno obezbeđenje, unutra mnoštvo ozbiljnih službenika i još više šaltera sa navučenim zavesicama, pod miškom svakog od snishodljivih podnosilaca molbi ili zahteva čitave hrpe dokumenata. Među strankama i moja prijateljica. Odgovorna žena, ima sve potrebno. Pa i više od toga, nikada se ne zna. Ipak, posao nikako da bude okončan, stalno se pomera dan kada će dobiti rešenje, kada će država, u vidu delovodnog broja i pečata, pride i mrlje od onoga što je daktilografkinja jutros doručkovala, dati konačnu saglasnost, proglasiti njen predmet arhiviranim. Moja prijateljica je strpljive naravi, osim toga ponela je i višetomni roman jednog ruskog klasika, znate, onaj od nekoliko hiljada stranica, odavno ga nije čitala, dobra je to knjiga, a i pretpostavila je da mora da čeka, pa da joj vreme ne prolazi zalud...

Ipak, posle svega nekoliko dana, ona shvata da je ruski klasik, mada navodno plodotvoran, malo napisao. Ništa zato, moja prijateljica sve voli da posmatra s bolje strane. Kada je ponovo pročitala tog i ostale Ruse, okrenula se Francuzima. Ni oni nisu malo napisali, stara je to kultura. I tako, pogađate, redom, od knjige do knjige, od književnosti do književnosti, od šaltera do šaltera, prolaze dani, sedmice i meseci... Dok jednom, možda zato što više nije bilo knjige koju je vredelo otvoriti drugi, treći ili četvrti put, dok jednom moja prijateljica nije smogla snage da pita. Ne, kako bi se pomislilo, netrpeljivim tonom, već sasvim blago, kao da je juče došla. „Izvinite, da li biste mogli da mi pomognete... moj predmet, verovatno već slučaj, kada bi...” Službeniku je, naravno, dosta takvih koji bi da odmah sve bude rešeno, takvih koji bi da odmah dobiju i delovodni broj i važeći pečat i trenutnu mrlju od doručka. Službeniku je dosta svega, ali kako treba biti ljubazan sa strankama, on samo širi ruke, kao da želi da pokaže na sve te ljude, na sve te šaltere, na sve te hodnike, na celu tu zgradu, maltene ministarstvo, na kočopernu zastavu na zabatu, on širi ruke kao da želi da pokaže ceo taj grad i najmanje ovu državu... Službenik širi ruke, gotovo da liči na Hrista Pantokratora kojeg živopisci obično slikaju u kupoli, gotovo da liči na Hrista što želi da obgrli svet... Pa, kaže: „I, šta hoćete? Zaboga, malo strpljenja, malo uviđavnosti!”. Da bi birokratskim jezikom dodao: „Uostalom, osvrnite se, ovde se intezivno čeka!”.

Moja prijateljica se osvrće. Zaista, ovde se ne čeka tek tako, ovde se intenzivno čeka. Dok mi sve to prepričava, sećam se kako sam upoznao pisca koji nešto piše već dobre tri decenije, ali ne objavljuje, jer čeka: „Dok se ne smiri ova histerija oko Tita”. Dok mi to prepričava, sećam se kako čekamo da se sve naše histerije smire. Sećam se kako čekamo u redovima ispred ambasada, za vizu; u redovima ispred glasačkih kutija, ne bi li se udovoljilo stranačkim prvacima; u redovima ispred trafika, da kupimo novine koje svakog dana donose vesti kako su se naši stranački prvaci sada čvrsto dogovorili; u redovima za kupovinu srećki, gde uvek odustanem, ponosa radi, nije valjda da sve od puke sreće zavisi; u redovima ispred lekarskih ordinacija, sve smo stariji; na autobuskim stajalištima, kao da se pa negde i može otići; čak i ispred toaleta, ko neće svukud, mora, druškane, da trpi... Zbilja, i Hrist bi ovde raširio ruke, možda da nas obgrli, a možda i zato što ne bi znao šta drugo da čini... Zbilja, i Hrist ne bi imao šta drugo da kaže, osim birokratski: „Uostalom, osvrnite se, ovde se intezivno čeka!”.

Da budem iskren i ove redove ispisujem tako što sam pročitao sve što sam poneo, tako što sam se ispričao sa svima koji su u redu do mene, tako što sam uradio sve što sam umeo i mogao, premeštajući se s noge na nogu da bih na kraju izvadio parčence papira i zabeležio kako, čini mi se, ceo život nešto intenzivno čekam.