Два различита тренерска приступа

У Нишу прекосутра (19 ч) Војводина и Партизан поделиће мегдан у финалу Купа Србије. Само пет дана пре тог одсудног боја ова два тима су се у Новом Саду састала у последњем колу у првенству.

Сусрет на стадиону „Карађорђе” није имао такмичарски значај. И једни и други су пре тога обезбедили место у Европи.

Због тога је занимљиво какав су приступ имали тренери за окршај вођен као увод у оно што је главно. Тријумфом у нашем Купу прескаче се прво коло квалификација за лигу Европе.

С обзиром на стање на табели може да се сматра да су у полуфиналу Купа Србије сви тимови играли у најјачим саставима и с највећим амбицијама. Црвена звезда је жарко желела да се ове године коначно домогне „дупле круне” (није је освојила од 2007), тим пре што се ни у Купу дуго није радовала (последњи пут 2012).

Партизану, који већ три године не може да се домогне титуле првака, трофеј је неопходан да му ова сезона не би пропала, а Војводини и Чукаричком, који су до сада само једном освојили Куп, била је то прилика да се, што се каже, и ова генерација златним словима упише у клупску историју.

У односу на тим који је у Београду избацио Чукарички (1:0) код Лалатовића је против Партизана само голман био нов (бранио је, додуше, у претпоследњем колу у Инђији). На другој страни од фудбалера, који су изашли против Црвене звезде (1:0) Милошевић је задржао само двојицу.

Тренер Новосађана сматра да је пет дана сасвим довољно да се његови играчи одморе за финале. Вероватно рачуна и да ће у окршај на Чаиру да уђу осокољени победом против истог супарника. Па и да их провери уочи битке за пехар. Све то стоји и у овом тренутку ништа не може да му се замери што тако размишља, као ни што, како је казао, највише ужива кад победи „црно-беле”.

Ни Милошевићу не може да се приговори што је поступио сасвим другачије. Код њега се зна први тим, а једино кад су овакве утакмице уочи неких тешких дуела промеша карте у свом шпилу. Његов тим се, истина, из Новог Сада вратио празних руку, али, пошто му бодови нису били неопходни (с другог места никакав исход утакмице није могао да га помери) то и не боли. Пошто је утакмица протекла углавном у равноправном надметању при чему је, нарочито у другом полувремену, Партизан имао већу иницијативу, онда може баш на томе да заснива оптимизам. Кад се резервни тим тако добро носио с ривалом у најјачем саставу, онда не би требало да брине за исход кад буду играли сви његови адути. Убацио је у другом неке од њих, али то није суштински ништа променило у његовом опредељењу. Поготово што је оним што су играчи у црно-белим дресовима приказали у Новом Саду био задовољан.

На „Карађорђу” ни један, ни други тим нису исцедили последњи атом снаге и умећа из себе. Домаћин је рано повео из пенала, који је постојао, али је начињен без икакве потребе, па се онда определио да чува то вођство. Можда је то била вежба ако буде сличан развој догађаја у финалу.

Гости су настојали да изједначе, али не по сваку цену. Срљање, иначе, и није Партизанов обичај с овим тренером, који је имао још једну прилику да провери своје мишљење о могућностима противника.