Dva različita trenerska pristupa

U Nišu prekosutra (19 č) Vojvodina i Partizan podeliće megdan u finalu Kupa Srbije. Samo pet dana pre tog odsudnog boja ova dva tima su se u Novom Sadu sastala u poslednjem kolu u prvenstvu.

Susret na stadionu „Karađorđe” nije imao takmičarski značaj. I jedni i drugi su pre toga obezbedili mesto u Evropi.

Zbog toga je zanimljivo kakav su pristup imali treneri za okršaj vođen kao uvod u ono što je glavno. Trijumfom u našem Kupu preskače se prvo kolo kvalifikacija za ligu Evrope.

S obzirom na stanje na tabeli može da se smatra da su u polufinalu Kupa Srbije svi timovi igrali u najjačim sastavima i s najvećim ambicijama. Crvena zvezda je žarko želela da se ove godine konačno domogne „duple krune” (nije je osvojila od 2007), tim pre što se ni u Kupu dugo nije radovala (poslednji put 2012).

Partizanu, koji već tri godine ne može da se domogne titule prvaka, trofej je neophodan da mu ova sezona ne bi propala, a Vojvodini i Čukaričkom, koji su do sada samo jednom osvojili Kup, bila je to prilika da se, što se kaže, i ova generacija zlatnim slovima upiše u klupsku istoriju.

U odnosu na tim koji je u Beogradu izbacio Čukarički (1:0) kod Lalatovića je protiv Partizana samo golman bio nov (branio je, doduše, u pretposlednjem kolu u Inđiji). Na drugoj strani od fudbalera, koji su izašli protiv Crvene zvezde (1:0) Milošević je zadržao samo dvojicu.

Trener Novosađana smatra da je pet dana sasvim dovoljno da se njegovi igrači odmore za finale. Verovatno računa i da će u okršaj na Čairu da uđu osokoljeni pobedom protiv istog suparnika. Pa i da ih proveri uoči bitke za pehar. Sve to stoji i u ovom trenutku ništa ne može da mu se zameri što tako razmišlja, kao ni što, kako je kazao, najviše uživa kad pobedi „crno-bele”.

Ni Miloševiću ne može da se prigovori što je postupio sasvim drugačije. Kod njega se zna prvi tim, a jedino kad su ovakve utakmice uoči nekih teških duela promeša karte u svom špilu. Njegov tim se, istina, iz Novog Sada vratio praznih ruku, ali, pošto mu bodovi nisu bili neophodni (s drugog mesta nikakav ishod utakmice nije mogao da ga pomeri) to i ne boli. Pošto je utakmica protekla uglavnom u ravnopravnom nadmetanju pri čemu je, naročito u drugom poluvremenu, Partizan imao veću inicijativu, onda može baš na tome da zasniva optimizam. Kad se rezervni tim tako dobro nosio s rivalom u najjačem sastavu, onda ne bi trebalo da brine za ishod kad budu igrali svi njegovi aduti. Ubacio je u drugom neke od njih, ali to nije suštinski ništa promenilo u njegovom opredeljenju. Pogotovo što je onim što su igrači u crno-belim dresovima prikazali u Novom Sadu bio zadovoljan.

Na „Karađorđu” ni jedan, ni drugi tim nisu iscedili poslednji atom snage i umeća iz sebe. Domaćin je rano poveo iz penala, koji je postojao, ali je načinjen bez ikakve potrebe, pa se onda opredelio da čuva to vođstvo. Možda je to bila vežba ako bude sličan razvoj događaja u finalu.

Gosti su nastojali da izjednače, ali ne po svaku cenu. Srljanje, inače, i nije Partizanov običaj s ovim trenerom, koji je imao još jednu priliku da proveri svoje mišljenje o mogućnostima protivnika.