Телевизија је уништила корзо

Замишљамо да неко сада журно вечера и јури у комшилук да гледа телевизијски Дневник у пола осам? Или девојку поведе у Кнез-Михаилову да прошетају и виде серију на телевизору у излогу робне куће? А како би се тек млађарија забављала на том истом месту гледајући љубавне филмове док им не пође ноћни аутобус до куће? Али, нема тога, тако је било некад... Ипак, једно је сасвим сигурно: телевизор нам се одувек озбиљно мешао у приватни живот, мењао навике и давао повод за многа размишљања и истраживања. Они који се сећају живота шездесетих свесни су да је то што се телевизијски апарати данас купују за неколико хиљадарки у мегамаркетима уз теглу краставаца, кесу детерџента, пакет уља и котур качкаваља некада спадало у домен научне фантастике.

Не рачунајући повлашћене, ретке дипломате и политичаре, који су могли себи да приуште сопствени телевизор, телевизијски програм је гледан на београдским корзоима. У лето 1956, на прозору Техничке школе и у излозима ондашњих "Телекомуникација" и "Радиотона" били су постављени телевизори, али тек 23. августа 1958. године организовано је "гледање" програма на главним улицама, јер је 80 телевизијских апарата размештено широм Београда: пет на Теразијама у излозима радњи, три у Кнез-Михаиловој, један на Калемегдану, четири у Улици маршала Тита, шест у Булевару револуције, девет на Вождовцу, један у месној заједници код биоскопа "Дрина"...

Милена Драгићевић-Шешић, професор менаџмента у култури и теорије масовних медија на Факултету драмских уметности у Београду каже да је до краја 1958. процењено је да је у Србији било око осамсто телевизијских пријемника, у друштвеном и приватном власништву, што потврђује да је телевизија била тек "информација", појам који је већини и даље био непознат.

– Тај први период карактерише огромно узбуђење још малобројних гледалаца, јер је гледање телевизијског програма више личило на биоскоп, било да је програм праћен у излогу, у породици или код комшије. Социологија медија у другим културама није анализирала гледање телевизије као друштвену појаву, јер ни у Сједињеним Државама, а ни у Енглеској то није био случај, тамо је гледање телевизијског програма одмах постао породични чин. Код нас тек десет година касније – каже професорка Шешић

Милена Драгићевић-Шешић нас води у 1936. годину, у време крунисања британског краља Џорџа Шестог, што је био догађај који је одмах по оснивању пренела тамошња телевизија и подстакла продају првих пријемника. Сахрану овог енглеског краља пратило је 1952. године четири милиона гледалаца. Само пола године касније крунисање Елизабете нетремице је посматрало на својим малим екранима чак 20 милиона људи, јер је пренос обезбеђен и за Французе, Холанђане, Белгијанце и западне Немце. Тражња за ТВ пријемницима само се повећавала, а трговци су задовољно трљали руке. Многи су у својим собама пратили спуштање космонаута на Месец, олимпијске игре, светско првенство у фудбалу...

– Житељи Србије су први пут видели телевизију на сајму одржаном 1939. године, када је холандска фирма представила рад својих телевизијских уређаја. Она је приказала пренос на Старом сајмишту, тада новом модерном комплексу зграда, који је настојао да Краљевину Југославију уведе у опште европске и културне токове.

Када смо у те токове и коначно ушли, присуство пријатеља, комшија и рођака чинило је гледање телевизијског програма јавним. На улици, у месној заједници или сопственој кући.

– Телевизор у стану значио је социјалну прихваћеност или одбаченост. Популарност власника ТВ апарата нагло је расла у крају, и понекад представљала оптерећење и трошак за породицу. Тако се у сећањима о телевизији и комшијском гледању помиње обавезно послужење (слатко и вода, колачићи, кафа, дивка, па и гибаница) за позване и непозване. Најсмешније анегдоте биле су у вези са бакама и декама који су били уверени да их "виде" и они са екрана, каже Шешић и додаје да је телевизија из основа променила  схватање забаве и привремено испразнити улице, али и трајно уништити корзо. Улице ће повратити популарност тек осамдесетих година, стварањем пешачких зона и отварањем кафића и галерија, који ће своју публику окупљати и унутра и испред локала.

– Телевизија брзо мења породични живот. Мање је било разговора и међу члановима фамилије, а и са гостима, а ТВ пријемник остаје укључен до краја програма, до десет увече, до чувене одјавне шпице са песмом Београду и спомеником Победнику – враћа нас професорка у нека давна времена.