Televizija je uništila korzo

Zamišljamo da neko sada žurno večera i juri u komšiluk da gleda televizijski Dnevnik u pola osam? Ili devojku povede u Knez-Mihailovu da prošetaju i vide seriju na televizoru u izlogu robne kuće? A kako bi se tek mlađarija zabavljala na tom istom mestu gledajući ljubavne filmove dok im ne pođe noćni autobus do kuće? Ali, nema toga, tako je bilo nekad... Ipak, jedno je sasvim sigurno: televizor nam se oduvek ozbiljno mešao u privatni život, menjao navike i davao povod za mnoga razmišljanja i istraživanja. Oni koji se sećaju života šezdesetih svesni su da je to što se televizijski aparati danas kupuju za nekoliko hiljadarki u megamarketima uz teglu krastavaca, kesu deterdženta, paket ulja i kotur kačkavalja nekada spadalo u domen naučne fantastike.

Ne računajući povlašćene, retke diplomate i političare, koji su mogli sebi da priušte sopstveni televizor, televizijski program je gledan na beogradskim korzoima. U leto 1956, na prozoru Tehničke škole i u izlozima ondašnjih "Telekomunikacija" i "Radiotona" bili su postavljeni televizori, ali tek 23. avgusta 1958. godine organizovano je "gledanje" programa na glavnim ulicama, jer je 80 televizijskih aparata razmešteno širom Beograda: pet na Terazijama u izlozima radnji, tri u Knez-Mihailovoj, jedan na Kalemegdanu, četiri u Ulici maršala Tita, šest u Bulevaru revolucije, devet na Voždovcu, jedan u mesnoj zajednici kod bioskopa "Drina"...

Milena Dragićević-Šešić, profesor menadžmenta u kulturi i teorije masovnih medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kaže da je do kraja 1958. procenjeno je da je u Srbiji bilo oko osamsto televizijskih prijemnika, u društvenom i privatnom vlasništvu, što potvrđuje da je televizija bila tek "informacija", pojam koji je većini i dalje bio nepoznat.

– Taj prvi period karakteriše ogromno uzbuđenje još malobrojnih gledalaca, jer je gledanje televizijskog programa više ličilo na bioskop, bilo da je program praćen u izlogu, u porodici ili kod komšije. Sociologija medija u drugim kulturama nije analizirala gledanje televizije kao društvenu pojavu, jer ni u Sjedinjenim Državama, a ni u Engleskoj to nije bio slučaj, tamo je gledanje televizijskog programa odmah postao porodični čin. Kod nas tek deset godina kasnije – kaže profesorka Šešić

Milena Dragićević-Šešić nas vodi u 1936. godinu, u vreme krunisanja britanskog kralja Džordža Šestog, što je bio događaj koji je odmah po osnivanju prenela tamošnja televizija i podstakla prodaju prvih prijemnika. Sahranu ovog engleskog kralja pratilo je 1952. godine četiri miliona gledalaca. Samo pola godine kasnije krunisanje Elizabete netremice je posmatralo na svojim malim ekranima čak 20 miliona ljudi, jer je prenos obezbeđen i za Francuze, Holanđane, Belgijance i zapadne Nemce. Tražnja za TV prijemnicima samo se povećavala, a trgovci su zadovoljno trljali ruke. Mnogi su u svojim sobama pratili spuštanje kosmonauta na Mesec, olimpijske igre, svetsko prvenstvo u fudbalu...

– Žitelji Srbije su prvi put videli televiziju na sajmu održanom 1939. godine, kada je holandska firma predstavila rad svojih televizijskih uređaja. Ona je prikazala prenos na Starom sajmištu, tada novom modernom kompleksu zgrada, koji je nastojao da Kraljevinu Jugoslaviju uvede u opšte evropske i kulturne tokove.

Kada smo u te tokove i konačno ušli, prisustvo prijatelja, komšija i rođaka činilo je gledanje televizijskog programa javnim. Na ulici, u mesnoj zajednici ili sopstvenoj kući.

– Televizor u stanu značio je socijalnu prihvaćenost ili odbačenost. Popularnost vlasnika TV aparata naglo je rasla u kraju, i ponekad predstavljala opterećenje i trošak za porodicu. Tako se u sećanjima o televiziji i komšijskom gledanju pominje obavezno posluženje (slatko i voda, kolačići, kafa, divka, pa i gibanica) za pozvane i nepozvane. Najsmešnije anegdote bile su u vezi sa bakama i dekama koji su bili uvereni da ih "vide" i oni sa ekrana, kaže Šešić i dodaje da je televizija iz osnova promenila  shvatanje zabave i privremeno isprazniti ulice, ali i trajno uništiti korzo. Ulice će povratiti popularnost tek osamdesetih godina, stvaranjem pešačkih zona i otvaranjem kafića i galerija, koji će svoju publiku okupljati i unutra i ispred lokala.

– Televizija brzo menja porodični život. Manje je bilo razgovora i među članovima familije, a i sa gostima, a TV prijemnik ostaje uključen do kraja programa, do deset uveče, do čuvene odjavne špice sa pesmom Beogradu i spomenikom Pobedniku – vraća nas profesorka u neka davna vremena.