Коцкасти јун

Неће, вала, Мило да ми огади Црногорце из више разлога, а један је што ми је жена црногорска Српкиња. То је микс који тамошњи алхемичари не могу да дешифрујуИ овај јун се окончао слављењем величанственог пораза у Крушевцу, граду у којем су рођени један Стефан Лазаревић, један Новак Новак, један Чкаља, једна Љубинка Бобић, један ја... Коначно је подигнут споменик деспоту Стефану, који је, иначе, још 1404. године престоницу пребацио из Крушевца у Београд и тако га бацио у руке Горана Весића, витеза од коцке.

И Весић је, иначе, рођен у Крушевцу, баш у време кад је владала, не као сада, социјална дистанца, него социјалистичка дистанца, од свега старог и грађанског. Па је тако, у то време, порушена главна улица, поплочана коцкама и великим канделабрима по средини, која би данас личила помало на Кнез Михаилову у Београду. Замениле су их стамбене зграде за раднике и поштену интелигенцију. Вештачка интелигенција се још није родила.

А ишло се и даље. Кад је умро највећи син наших народа и народности Трг косовских јунака је преименован у Трг маршала Тита, па је тако једна годишњица Косовског боја обележена костимираном свечаношћу, а један престонички лист донео је извештај са ње у којем је била и реченица: „И тако су, као некад, витезови кнеза Лазара кренули у Косовски бој са Трга маршала Тита”. Знам поуздано да тадашњи дописник тог листа ни сам није веровао да ће му уредник то пустити.

И као што паметнији попушта, пандемија короне је попустила како би се неометено обавили избори. Маса је преплавила биралишта и помела грађанску опозицију која се повукла на резервни положај – у мишју рупу, славећи величанствен пораз. Апсолутни победник избора је брзином муње, како сипа и истину, објавио да је то добро због Косова. Чијег Косова?! Славило се дубоко у ноћ, без маски, које су у међувремену пале.

Кажу да је пут у пакао поплочан добрим намерама. То је искусио највећи син нашег и околних народа Новак Ђоковић. Због заражених тенисера, међу којима је и он сам, пљунули су га сви завидљивци овог света, међу којима и они из Лондона, јер се Ноле правио Енглез кад су му нудили да буде Британац. Показало се, ипак, да су зле намере пречи пут до пакла.

Откад су прешли на повјест, Хрватима је историја страна реч. Коцкасти се коцкају (опет коцке) чињеницама, помало и ругају, а мрзе све што је српско. Не би ме чудило да се њихови малишани играју коцкастим кликерима.

Неће, вала, Мило да ми огади Црногорце из више разлога, а један је што ми је жена црногорска Српкиња. То је микс који тамошњи алхемичари не могу да дешифрују. Једва чекам да одем на Црногорско приморје, мада не знам како ће ме дочекати, јер нисам Хрват. Бумо видели.

Отићи ћу баш на то море, ако улучим прилику кад се овај корона штаб коначно усагласи сад кад нема избора. То је мој избор.