Љубав осуђена на казну

Марија Јакшић припада кругу књижевника који, упркос преовлађујућој ери усамљености и индивидуализма, не престају да исписују оду љубави. У свом делу „Моћ покоре” она брани љубав између мушкарца и жене, чак и ону немогућу, забрањену религиозним нормама. Реч је о ауторкиној другој књизи (прва, „Жене су ближе Христу”, издавач: „Евро Ђунти”), која је за кратко време доспела у жижу интересовања домаће и стране јавности.

Литература Марије Јакшић превођена је на руски, шпански и италијански језик, а медији у Италији представили су је као „Марију ди Белградо”. Крајем прошле године, ова књижевница постала је и редован члан Ватиканске академије наука, књижевности и лепе уметности „Академија Тиберина” у Риму.

 Реч је о једној од најстаријих академија у Европи, чији чланови су, између осталих, били:Марија Кири, Рене де Шатобријан, Ђоакино Росини и Франц Лист.

 – Велико је задовољство када човек може да представи вредности земље из које долази и изван њених граница. Одлука Ватиканске академије да ме уврсти у своје чланство једним делом је мотивисана и ангажовањем које имам на пољу црквеног и духовног рада. Ипак, главни разлог је моје литерарно стваралаштво. У времену када је човечанство „оболело” од недостатка љубави, када су поделе све израженије и бруталније, хтела сам да поручим да нам је заједништво најпотребније – појашњава Марија.

У књизи „Моћ покоре”, чија је тема заснована на истинитом догађају, ауторка пише о жени која ступа у везу са свештеником. Да ли се због љубави мора испаштати и има ли спасења због учињеног греха у љубави, пита се Марија Јакшић.

– У данашњој цивилизацији, различитих култура, филозофија, верских и духовних опредељења, још увек постоје тешко објашњиве и фаталне љубави. Тема мог романа је еротична љубав једне Београђанке и свештеника Католичке цркве који, због забрањених емоција, извршава самоубиство. После тог догађаја, главна јунакиња остаје немоћна да избегне нову љубав, овога пута – са православним свештеником. Чини ми се да сам успела да напишем истиниту причу која се тиче трагедије појединачних живота. Пишем о љубави која је осуђена на казну и завист, о љубави коју највише презиру они којима је ово осећање страно. Чини ми се да сам успела да упутим критику лажном моралу, догмама и лицемерству – истиче наша саговорница.

 Стављајући у први план чулну љубав мушкараца у мантији, Марија је дотакла табуе о којима се у већини друштава ћути. Питамо је да ли се уплашила могућих негативних критика.

– Нисам осећала страх такве врсте. Напротив, овај роман је својеврсна молитва за опроштај свих грехова. Надам се да сам успела да укажем на зачарани лавиринт људске душе и да су и свештеници само људи, неретко разапети између потребе за љубављу према некој жени и дужности према својој професији – истиче Марија Јакшић. Жеља Марије Јакшић је да снага овог књижевног дела ускоро буде дочарана и на филмском платну.