Ljubav osuđena na kaznu

Marija Jakšić pripada krugu književnika koji, uprkos preovlađujućoj eri usamljenosti i individualizma, ne prestaju da ispisuju odu ljubavi. U svom delu „Moć pokore” ona brani ljubav između muškarca i žene, čak i onu nemoguću, zabranjenu religioznim normama. Reč je o autorkinoj drugoj knjizi (prva, „Žene su bliže Hristu”, izdavač: „Evro Đunti”), koja je za kratko vreme dospela u žižu interesovanja domaće i strane javnosti.

Literatura Marije Jakšić prevođena je na ruski, španski i italijanski jezik, a mediji u Italiji predstavili su je kao „Mariju di Belgrado”. Krajem prošle godine, ova književnica postala je i redovan član Vatikanske akademije nauka, književnosti i lepe umetnosti „Akademija Tiberina” u Rimu.

 Reč je o jednoj od najstarijih akademija u Evropi, čiji članovi su, između ostalih, bili:Marija Kiri, Rene de Šatobrijan, Đoakino Rosini i Franc List.

 – Veliko je zadovoljstvo kada čovek može da predstavi vrednosti zemlje iz koje dolazi i izvan njenih granica. Odluka Vatikanske akademije da me uvrsti u svoje članstvo jednim delom je motivisana i angažovanjem koje imam na polju crkvenog i duhovnog rada. Ipak, glavni razlog je moje literarno stvaralaštvo. U vremenu kada je čovečanstvo „obolelo” od nedostatka ljubavi, kada su podele sve izraženije i brutalnije, htela sam da poručim da nam je zajedništvo najpotrebnije – pojašnjava Marija.

U knjizi „Moć pokore”, čija je tema zasnovana na istinitom događaju, autorka piše o ženi koja stupa u vezu sa sveštenikom. Da li se zbog ljubavi mora ispaštati i ima li spasenja zbog učinjenog greha u ljubavi, pita se Marija Jakšić.

– U današnjoj civilizaciji, različitih kultura, filozofija, verskih i duhovnih opredeljenja, još uvek postoje teško objašnjive i fatalne ljubavi. Tema mog romana je erotična ljubav jedne Beograđanke i sveštenika Katoličke crkve koji, zbog zabranjenih emocija, izvršava samoubistvo. Posle tog događaja, glavna junakinja ostaje nemoćna da izbegne novu ljubav, ovoga puta – sa pravoslavnim sveštenikom. Čini mi se da sam uspela da napišem istinitu priču koja se tiče tragedije pojedinačnih života. Pišem o ljubavi koja je osuđena na kaznu i zavist, o ljubavi koju najviše preziru oni kojima je ovo osećanje strano. Čini mi se da sam uspela da uputim kritiku lažnom moralu, dogmama i licemerstvu – ističe naša sagovornica.

 Stavljajući u prvi plan čulnu ljubav muškaraca u mantiji, Marija je dotakla tabue o kojima se u većini društava ćuti. Pitamo je da li se uplašila mogućih negativnih kritika.

– Nisam osećala strah takve vrste. Naprotiv, ovaj roman je svojevrsna molitva za oproštaj svih grehova. Nadam se da sam uspela da ukažem na začarani lavirint ljudske duše i da su i sveštenici samo ljudi, neretko razapeti između potrebe za ljubavlju prema nekoj ženi i dužnosti prema svojoj profesiji – ističe Marija Jakšić. Želja Marije Jakšić je da snaga ovog književnog dela uskoro bude dočarana i na filmskom platnu.