Knjiga o bolu odrastanja

Roman Saše Buđevca „Posle đavo jaše sam”, u izdanju „Službenog glasnika”, predstavljen je u beogradskoj u Kafe-knjižari „Glasnik”, a pored autora u razgovoru su učestvovali Nevena Živić, autorka pravopisnih vodiča, pesnikinja i lektorka u „Službenom glasniku”, i Petar V. Arbutina, književni kritičar i urednik knjige.

Prema rečima Arbutine, ova knjiga dočarava odrastanje u Nišu, uz ostatke starog reda, u kojem su tetke i bake i dalje pravile slatka i džemove, i u kojem su postojale stanične kafane, uspomene iz ratova i olajisane slike novog vremena, cigan-male, autentične karaktere čaršije na Carskom drumu i rakija kao sinonim muškosti i porodičnih somnabulija. Sve to stvara široku perspektivu priče sačinjene od bola odrastanja i iskušavanja đavola iz rakijskih flaša.

– Život je koloplet suza i smeha, sećanja koja bole i uspomena koje se kroz smeh oslobađaju. Saša Buđevac nije Džek London, ali njegov junak jeste Džon Barlikorn, sinonim za alkohol i pseudonim pisca Džona Grifina – Džeka Londona, kojim je potpisano prvo izdanje „Kralja alkohola”, putovođa kroz rakijaške magme kao u Londonovom autobiografskom romanu „Kralj alkohol”, koji se ovog puta dešava u Nišu. Mnogi neće primetiti razliku. Bildungs roman nije samo roman o odrastanju, to je knjiga o bolu odrastanja, i to je u podtekstu svake Buđevčeve knjige. Da je Stevan Sremac sada živ i da živi u Nišu, pisao bi kao Buđevac, čiji roman započinje prenatalnim sećanjem, a zatim izlaskom u svet, koji nije po meri čoveka, onog koji se ne prilagođava. Pisac se postaje onda kada se stekne svest o pogrešnosti. Saša Buđevac je arhitekta koji piše, i ova njegova urbana proza rekonstruiše emociju grada, sve ono što grad jeste. Pisci su skloni tome da rekonstruišu vreme, ali mi ne živimo u istorijskom vremenu, mi živimo u romanu, kako je to primetio Bela Hamvaš. Čovek više nauči od promašenih ljudi, nego od antičkih filozofa, Sioranova je misao, primenjiva i na ovu pripovest – rekao je Petar V. Arbutina.

Nevena Živić osvrnula se na prenatalni deo života glavnog junaka, i na trenutak njegovog rođenja, kada se prvi put stvari dešavaju mimo njegove volje, pa čak i protiv njegove volje, kako je rekla, a od tada pa nadalje, kao što kaže briljantno odabrani naslov romana, đavo jaše sam.

– Ovaj izraz sam autor upotrebiće samo jednom, u trenutku kad se sa svojim drugovima odaje jednom od epskih pijanstava. „Prva ide teško, pomogneš joj malo. Streseš se. Posle đavo jaše sam”, ali on se zapravo može shvatiti kao ideja vodilja ne samo glavnog junaka romana već i svih nas koji smo rođeni malo ranije ili malo kasnije od njega, dakle pripadamo onoj prokaženoj generaciji iks, koja se celog svog života nalazi negde između dva sveta, između tada i sada, koja je svedočila rađanju svih tehnoloških čuda novog veka, ali nikada nije uspela da pronađe svoje mesto u njemu, mesto na kojem bi se osećala kao da mu pripada i kao da to mesto pripada njoj. Zbog toga smo bili prinuđeni da u sebi i u ljudima koji nas okružuju napravimo to mesto, mesto u duhu, ako već ne i u prostoru, mesto na kojem je neizvesnost jedino što je izvesno. Zbog toga smo, poput junaka ovog romana, naučili da se s tom neizvesnošću nosimo kako najbolje znamo i umemo, najčešće joj se ne suprotstavljajući, već, naprotiv, učeći kako da je prihvatimo i živimo s njom, ne dovodeći je u pitanje. Zbog toga smo naučili da postoji trenutak od koga đavo jaše sam, trenutak otkada više nemamo uticaja ni na šta, stvari se odvijaju onako kako se odvijaju, sudbina upravlja životima i ljudima – objasnila je Nevena Živić, dodajući i to da nam zbog toga nimalo nerealno ne izgleda priča o tome da u predgrađu Niša, šezdesetih godina prošlog veka, postoji jedno dvorište koje i doslovno za stanovnike tog dela grada postaje centar sveta.

– Ispod njegove kaldrme radnici koji su došli da postave vodovodne cevi pronalaze kosti i puške iz nekog od prethodnih ratova („U zemlji koja boluje od viška istorije, plitki grobovi su gusto sađeni”, kaže autor), a nedugo zatim jedan od prvih televizora postavlja se u dvorište da bi na njemu ceo komšiluk gledao najvažnije događaje dvadesetog veka – sletanje ljudi na Mesec i prvu Debejkijevu operaciju na otvorenom srcu – zapazila je Nevena Živić.

Autor Saša Buđevac izrazio je mišljenje koje može da bude i savet mladim piscima, da treba pisati o onome što čovek najbolje poznaje, da roman može da bude sve, ali samo ne dosadan, ili teško prohodan tekst, sa viškom reči.