Књига о болу одрастања

Роман Саше Буђевца „После ђаво јаше сам”, у издању „Службеног гласника”, представљен је у београдској у Кафе-књижари „Гласник”, а поред аутора у разговору су учествовали Невена Живић, ауторка правописних водича, песникиња и лекторка у „Службеном гласнику”, и Петар В. Арбутина, књижевни критичар и уредник књиге.

Према речима Арбутине, ова књига дочарава одрастање у Нишу, уз остатке старог реда, у којем су тетке и баке и даље правиле слатка и џемове, и у којем су постојале станичне кафане, успомене из ратова и олајисане слике новог времена, циган-мале, аутентичне карактере чаршије на Царском друму и ракија као синоним мушкости и породичних сомнабулија. Све то ствара широку перспективу приче сачињене од бола одрастања и искушавања ђавола из ракијских флаша.

– Живот је колоплет суза и смеха, сећања која боле и успомена које се кроз смех ослобађају. Саша Буђевац није Џек Лондон, али његов јунак јесте Џон Барликорн, синоним за алкохол и псеудоним писца Џона Грифина – Џека Лондона, којим је потписано прво издање „Краља алкохола”, путовођа кроз ракијашке магме као у Лондоновом аутобиографском роману „Краљ алкохол”, који се овог пута дешава у Нишу. Многи неће приметити разлику. Билдунгс роман није само роман о одрастању, то је књига о болу одрастања, и то је у подтексту сваке Буђевчеве књиге. Да је Стеван Сремац сада жив и да живи у Нишу, писао би као Буђевац, чији роман започиње пренаталним сећањем, а затим изласком у свет, који није по мери човека, оног који се не прилагођава. Писац се постаје онда када се стекне свест о погрешности. Саша Буђевац је архитекта који пише, и ова његова урбана проза реконструише емоцију града, све оно што град јесте. Писци су склони томе да реконструишу време, али ми не живимо у историјском времену, ми живимо у роману, како је то приметио Бела Хамваш. Човек више научи од промашених људи, него од античких филозофа, Сиоранова је мисао, примењива и на ову приповест – рекао је Петар В. Арбутина.

Невена Живић осврнула се на пренатални део живота главног јунака, и на тренутак његовог рођења, када се први пут ствари дешавају мимо његове воље, па чак и против његове воље, како је рекла, а од тада па надаље, као што каже бриљантно одабрани наслов романа, ђаво јаше сам.

– Овај израз сам аутор употребиће само једном, у тренутку кад се са својим друговима одаје једном од епских пијанстава. „Прва иде тешко, помогнеш јој мало. Стресеш се. После ђаво јаше сам”, али он се заправо може схватити као идеја водиља не само главног јунака романа већ и свих нас који смо рођени мало раније или мало касније од њега, дакле припадамо оној прокаженој генерацији икс, која се целог свог живота налази негде између два света, између тада и сада, која је сведочила рађању свих технолошких чуда новог века, али никада није успела да пронађе своје место у њему, место на којем би се осећала као да му припада и као да то место припада њој. Због тога смо били принуђени да у себи и у људима који нас окружују направимо то место, место у духу, ако већ не и у простору, место на којем је неизвесност једино што је извесно. Због тога смо, попут јунака овог романа, научили да се с том неизвесношћу носимо како најбоље знамо и умемо, најчешће јој се не супротстављајући, већ, напротив, учећи како да је прихватимо и живимо с њом, не доводећи је у питање. Због тога смо научили да постоји тренутак од кога ђаво јаше сам, тренутак откада више немамо утицаја ни на шта, ствари се одвијају онако како се одвијају, судбина управља животима и људима – објаснила је Невена Живић, додајући и то да нам због тога нимало нереално не изгледа прича о томе да у предграђу Ниша, шездесетих година прошлог века, постоји једно двориште које и дословно за становнике тог дела града постаје центар света.

– Испод његове калдрме радници који су дошли да поставе водоводне цеви проналазе кости и пушке из неког од претходних ратова („У земљи која болује од вишка историје, плитки гробови су густо сађени”, каже аутор), а недуго затим један од првих телевизора поставља се у двориште да би на њему цео комшилук гледао најважније догађаје двадесетог века – слетање људи на Месец и прву Дебејкијеву операцију на отвореном срцу – запазила је Невена Живић.

Аутор Саша Буђевац изразио је мишљење које може да буде и савет младим писцима, да треба писати о ономе што човек најбоље познаје, да роман може да буде све, али само не досадан, или тешко проходан текст, са вишком речи.