Недела брижних мајки

Нови Сад – Српски, космополитски град филма Нови Сад, ових дана сазидан је од искрене љубави према филму. Гламура нема, нити га организатори желе, али зато улицама и биоскопима фестивала Синема сити шетају аутори који говоре о темама и неделима који потресају савремено друштво.

Током две године у затвору у Шарону, Јеврејка из Израела, редитељка Натали Азулин, снимала је филм „Шахида: Алахове невесте” једино документарно дело у такмичарском програму „Егзит Поинт”. Она је пратила 120 затвореница, углавном младих жена, које су као бомбаши-самоубице осуђене и проглашене екстремним терористима.

Редитељка Азулин слика свакодневни живот и исповести неколико жена: Вете, Ибтисам, Дуније, Ајат, Нухе, Ранје, која је побегла од куће и на граничном прелазу ножем напала војника, или Кајле која хладнокрвно описује нападза који је осуђена на три доживотне робије и још 30 година затвора. Њој Азулин даје највише простора у свом потресном документарцу, јер је снима и када је деца посећују а она им објашњава колико трају три доживотне робије.

У сусрету са новинарима, Азулин је објаснила да затворенице нису погледале филм, јер то није дозвољено, али је филм откупљен за приказивање на ТВ Алџазирате да се она нада да ће га оне видети. Међутим, затвореницама је, како је објаснила редитељка, много важније да свет види њихове приче...

Шта Вас је подстакло да снимате филм о женама бомбашима-самоубицама?

Многе младе жене почеле су да учествују у самоубилачким бомбашким нападима у Израелу почетком 2003. године. Реч је о армији жена, понајвише мајки, које су у томе учествовале из својих убеђења, а моја жеља је била да разумем зашто то раде. Шест месеци пре него што сам први пут посетила затвор истраживала сам цивилизацијске и религијске разлике међу нама, читала о њиховој култури, религији, породици, обичајима и разлозима зашто то раде.

Како је протекло снимање осуђених жена? Је ли било непријатности које нисте желели да прикажете у филму?

Желела самда им приђем као жена, да попричамо и разумемо се као жене, да их поштујем као особе без обзира на њихова недела и да ихне осуђујем за жртве бомбашких напада у Израелу. У затвору је све врло осетљиво, емотивно набијено, и једино тако сам могла да их придобијем, да се отворе и говоре о себи и својим нападима, а као резултат таквог прилаза добила сам њихову искреност.

Ако изузмемо то што сте их разумели као жена, а с обзиром да сте Јеврејка из Израела, да ли сте их ипак осуђивали за њихове нападе, јер једна од јунакиња у филму каже: „Док постоји Израел и док има муслимана, џихад ће постојати”?

Тешко је неосуђивати их. То што сам Јеврејка из Израела и што су оне осуђене за бомбашке нападе у Израелу покушала сам за тренутак да потиснем и разумем их као жива бића са потребама која су нешто, па макар то било и погрешно, чинила. Иако се то од мене очекивало, трудила сам се да их не осуђујем, већ да трезвено прикажем свету њихове приче и судбине. Једино тако смо оствариле интимну комуникацију. У једном тренутку једна од осуђених, Кајра, расплакала се јер је сазнала да је ћерку коју је њен муж добио са другом женом назвао по њој, што значи да мисли на њу или је још увек воли, а већ у наредном тренутку је подржавала акцију жене бомбаша- самоубице која је усмртила и шеснаестогодишње дете. У таквим ситуацијама, углавном занемите, а камера је ту да забележи и на гледаоцима да одреагују.

У филму видимо да само деца посећују затворенике, али не и мушкарци – мужеви иосталичланови породице?

Мушкарцима је забрањена посета, многе од њих би ухапсили, а затворенице посећују родитељи, остали чланови породице и пријатељи. Једну од њих је посетио муж, али само једном и то када се породила, док је другој само једном дошао супруг из Газе. Најдирљивији јењихов сусрет са децом. Оне све то раде збогдеце, како кажу, за њихову бољубудућност и то јенајважнији разлог њихових самоубилачких бомбашких напада, што је част за жене у њиховом друштву. Оне то не чине само због Алаха или због друштвене ситуације у којој живе, али верују да је то божја воља и да им је Бог са разлогом доделио такав задатак.

Промене ли мишљење о својим неделима током одслуживања казни?

Не верујем. Током снимања сам покушала да и то одгонетнем, али осећам да је одговор ипак негативан.

Иван Аранђеловић

-----------------------------------------------------

Из Уганде пут Новог Сада

(/slika2)У такмичарском програму „Егзит Поинт” Синема сити фестивала приказан је филм „Divizionz” Доналда Мунгише који је у Нови Сад допутовао из Уганде. Заједно са пријатељима који чине уметничку групу „Да, то смо ми”, Мунгиша је одсликао живот младих људи који потичу из различитих региона Уганде, али живе у заједничком кварту Кампале.

– Пре филма, са колегама из група сам снимао музичке видео спотове. Због недостатка новца, филм смо снимали и монтирали у етапама. Било је то, такорећи, герилско снимање којим је публика на фестивалу у Берлину била одушевљена. Филм су погледали у даху и покушавали да схвате угандски хумор. Дистрибуција филма у Африци није била лака: средња класа није реаговала, али су припадници сиромашног слоја друштва заволели филм. На крају, право на ТВ приказивање филма откупила је водећа афричка кабловска мрежа, и то по дупло већој цени од укупних трошкова филма – изјавио је Мунгиша.

И. А.