Домаће сексуално васпитање

Секс, или веза, или обоје – питање је сад! Бар међу јунакињама које ових дана бораве у Београду, на његовим малим и великим екранима. Није упутно препричавати јавно како оне решавају поменуту дилему, како „теоријски” и „практично” утврђују може ли, треба ли и вреди ли једно без другог.

И није лако одредити шта је још при премијерном приказивању америчке серије „Секс и град” придобило публику и привукло је да сада похрли у биоскопе. Експлицитног секса ту је мање него у многим филмовима и серијама које носе назнаку „драма”. Директног именовања извесних мушких и женских органа има колико и у псовкама које врве по новим домаћим серијама и филмовима. Голотиње „скроз” нема уопште...

Ласцивности је на претек, но највише у речима, с тим што су стављене у контекст свакодневног ћаскања, спонтаног поверавања, исповедања и гласног самоиспитивања четири пријатељице, четири „еманциповане” жене, четири успешне, богате, самосвесне Њујорчанке. Редовна сексуална активност и брига око квалитета исте као главна преокупација Кери, Саманте, Миранде и Шарлот излази пред гледаоце омотана у два омекшавајућа слоја. Један чине шаљиве и ироничне примесе. Други је од мешавине притајених чежњи, за емоцијама пре свега (љубав се овде изриком не помиње, далеко било!). Одрасле, искусне особе, као  „фанови” авантура ових девојака у позним тридесетим (или раним четрдесетим), истицаће још интелектуалну врцавост серије, њену изразиту урбаност, демистификацију секса и рушење лицемерних табуа у вези с њим.

Но, шта ћемо с децом, оном на самом почетку тинејџерског доба? С девојчицама и дечацима који све раније почињу да се „сексају” – из радозналости, из жеље за доказивањем, из склоности ка имитирању виђеног – све чешће с последицама у виду полних болести и ране трудноће, с ожиљцима од абортуса, па ваљда и од неких рана на још незрелој, младој души...

Појавом се баве у „Дневнику” и у сличним информативним емисијама на другим каналима. Стручњаци тим поводом предлажу увођење сексуалног васпитања у школе. Она „школа живота” коју им телевизија нуди, ето, свакојаке лекције. Новоуведено сврставање и обележавање програма по годиштима и узрасту гледалаца своди се на формалност. Правила о каснијим терминима приказивања „неподобних” емисија мало се ко придржава. Реприза реченог „Секса и града” је око шест по подне.

Домаће сексуално ТВ васпитање не прибегава радикалним методама, али показује амбиције да шири поље слобода. Популарне серије увеле су међу актере (истина овлаш, из другог плана) хомосексуалце. Тако су се на почетку серије „Вратиће се роде” два момка пољубила и одмах отишла у геј рај – Холандију. А у „Љубави и мржњи” две девојке своју лезбијску везу показују засад само благим загрљајима – и остају овде. Ваљаће то као уводни општеобразовни семинар за широке гледалачке масе: да се навикавају и да буду спремне на толеранцију према сексуалним мањинама. Ако нам једном опет, рецимо, западне „Песма Евровизије”.