Још једна дивља пијаца

Ономад је затворена Жарковачка пијаца: тезге су уклоњене, а закупци разјурени да би на терен истрчао инвеститор, па је после годину дана на том месту, на углу Трговачке и Улице Илије Ђурчића, осванула – ауто-перионица. Данас житељи тог дела града, ако им устреба зелениш, воће или нешто друго од пијачног еспапа могу да скокну до пијаце на Бановом брду која је само три и по километра даље, или оне на Видиковцу до које је двоструко више, а за утеху им је што то могу да предузму возећи се тек опраним аутомобилом.

Не би ваљало помислити да су грађани остављени на цедилу јер само тристотинак метара низ Трговачку улицу, на аутобуској станици, уз киоск за продају новина и разне торбарске робе, стеснило се седам пијачних тезги. Да је реч о трајном решењу, сведочи уз њих постављена плава пластична кабина покретног клозета (мобилног тоалета, на српском). Због те плаве кабине неки шаљивџија је у стари шифарник београдских топонима увео нову одредницу – Жарковачки Колшмерл. Иначе, гужва је неописива јер и пијаца, и станица, и киоск, и клозет раде пуном паром, мада је кабина у коју и цар мора пешке у међувремену нестала! Али...

Од седам пијачних тезги, само на две се нуди зелениш, а остале раде као истурено одељење „бувљака”, са широким избором еротског доњег веша или мање еротских мушких гаћа, пластичних чарапа, пижама, завеса, кухињских крпа и сличних модних новитета, односно технолошких новотарија као што су футроле за мобилне телефоне, наочаре за сунце и истрошене батерије. Цео случај је додатно искомпликован тиме што је пијачни зелениш истоветан као и онај који са својих полица нуди бакалница из познатог трговинског ланца у залеђу пијаце, али је све на тезги знатно скупље.

Можда се неком учини да је ово локална мука, такорећи мучица, која тишти само шачицу Жарковаца, и да није вредна новинског писанија уз све озбиљне проблеме који тиште мегаполис? И био би у праву да прича нема чудан наставак. Наиме, неко од изнервираних житеља те бивше периферије дрзнуо се да позове телефоном дирекцију ЈКП „Градске пијаце” не би ли се пожалио и од надлежних добио ваљано објашњење. Одазвала му се љубазна чиновница и објаснила да сва питања може да пошаље на „мејл адресу” тог јавног предузећа, а да ће они, кад уграбе времена, већ задужити неког да му на њих одговори.

Или је реч о још једној „дивљој” пијаци, којих се у граду намножило толико да би им се морало посветити и неко ново јавно градско комунално предузеће?