Дизајн – украс или алатка

Култура и економија могу и морају да се повежу јер креативност може помоћи развоју привреде – закључак је панел-трибине о креативним индустријама, дизајну и конкурентности, која је недавно одржана у галерији „Озон” под покровитељством Програма Уједињених нација за развој. Основ за расправу је чинила студија Христине Микић, стручњака за финансије у култури.У овој студији се, између осталог, наводи да предузећа у Србији у дизајн у просеку улажу 385 евра, док је у Великој Британији та сума далеко већа – чак 145.000 фунти по предузећу.

– Дизајн се овде још увек посматра као неки украс. Не разуме се да то може бити једна врло моћна алатка у пословним водама, у области маркетинга и односа са јавношћу – кажеу изјави за наш лист Маја Видаковић,директорка програма Београдске недеље дизајна и једна од учесница трибине.

Значај дизајна у нашој земљи донекле је почео да се увиђа пре две године када је основана Београдска недеља дизајна. Пажњу су,углавном, највише привлачила предавања познатих страних дизајнера и произвођача, као што су Карим Рашид, Марва Грифин Вилшир и Луиђи Колани.

На овогодишњој Недељи дизајна запажена је прошла и изложба „Гост Проџект”. Маја Видаковић, која је и осмислила овај концепт, каже да је идеја била да се укаже на непостојање везе између дизајна и индустрије код нас. Приказани су квалитетни пројекти студената и младих дизајнера који често остају нереализовани и заборављени. На првим двема изложбама биле су изложене само скице и нацрти, док се ове године отишло корак даље, па је приказано и двадесетак прототипова.

Иако су успели да привуку пажњу медија, одзив произвођача је био врло слаб. Успостављена је сарадња са само две домаће фирме. Маја Видаковић каже да произвођачи не узимају у обзир да је у дизајн потребно уложити и време и новац.

– Често ни произвођачи ни дизајнери у Србији не схватају колико дуго траје процес усавршавања прототипа. Велике светске компаније одвоје и по неколико година ради једног доброг комада намештаја. Наши произвођачи једноставно одаберу већ неки готов модел, раставе га да би видели како је направљен и онда ископирају ту идеју на својим производима. То нигде не води – додаје Видаковићева.

У разговору за „Политику” исто потврђују и Југослава Кљакић и Наташа Илинчић, чланице дизајнерског тима „ОД-ДО архитекти”. Дизајнерке наводе да је много лакше и исплативије урадити финализацију производа у иностранству него код нас.

– Шта могу да очекују дизајнери у Србији кад на предавањима познатих дизајнера нема представника фабрика намештаја? Људи који су нешто успели да ураде овде, учинили су то захваљујући успеху који су направили у иностранству – каже Југослава Кљакић.

 „ОД-ДО архитекти” су највише контаката са иностраним произвођачима успели да остваре после представљања на овогодишњој изложби „Салоне Сателите”. Наташа Илинчић и Југослава Кљакић кажу да су њиховом штанду највише прилазили Јапанци, а да су били заинтересовани и италијански и словеначки произвођачи. Поред њих, српски дизајн су на тој изложби представљали још и Весна Пејовић и студенти београдског Шумарског факултета. „Салон Сателите” се одржава у оквиру Миланске недеље дизајна и намењена је представљању неафирмисаних дизајнера. То је уједно и најпознатија и најзначајнија манифестација тог типа.

Одлазак „ОД-ДО архитеката” у Милано помогло је Министарство културе, што сматрају помаком у односу институција према дизајну. Ипак, сматрају да држава мора више да се ангажује на развоју културе дизајна, јер Србија има велике потенцијале.

–Постоји теорија да се Запад мало замара, да оскудева у идејама и да се цела прича, заправо, сели на Источну Европу и Азију. Дизајнери на Западу су, због свега што имају, дошли до тачке засићења.Они немају порив и ту неку муку да их подстакне да се за нешто изборе, а то је, ипак, потребно за некога ко се бави креативним послом – закључује Наташа Илинчић.

С. Кораћ

---------------------------------------------------------

Турска за пример

Колико је дизајн озбиљно схваћен у појединим развијеним земљама говори и пример Аустралије у којој је ова дисциплина уврштена у културну политику те земље. Сматра се да дизајн има велики мултипликаторски ефекат на друге економске активности. У Великој Британији, на пример, на сваких 100 уложених фунти у дизајн остварује се повећање промета за 83 до 225 фунти. Маја Видаковић сматра да би Србија требало да се поведе примером Турске у којој је донедавно дизајн био једнако слабо вреднован као и код нас. Креативна индустрија у тој земљи је успела да се избори за своје место спајајући елементе модерног дизајна и традиционалне културе. Због тога су турски дизајнери данас врло цењени у свету.