Саркози форсира НАТО

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Шарл де Гол је својевремено Француску извео из НАТО-а, због њега је врховна команда Атлантског пакта морала да се из Париза сели у Белгију, у Монс. Четири деценије касније француски председник Никола Саркози американизује француску војну политику. Наиме, ових је дана, после неколико месеци интерне дебате, јавности предочена нова француска војна и безбедносна стратегија. Иако говори о приоритету кредибилне европске одбране, о „паралелном напретку и комплементарности, а не ривалству између НАТО и војне компоненте ЕУ”, нова доктрина наглашава трансатлантске односе као кључ европске и француске безбедности.

Никола Саркози заправо је само довршио оно што је његов претходник Жак Ширак започео, реинтеграцију француских оружаних снага у НАТО. Но, док је Жак Ширак са тим процесом донекле одуговлачио, стално тражећи од Вашингтона да се регионална команда НАТО-а у Напуљу додели француском адмиралу, Саркози тај захтев више и не спомиње. Уместо тога, нова војна доктрина говори о мањој, боље наоружаној и мобилнијој француској војсци, о потреби да се она опреми системима за антибалистичку ракетну одбрану и новим радарима за рано упозорење, одлука о градњи још једног носача авиона се одгађа, а предвиђено је и да се у следећих шест до седам година укине око 54.000 радних места у оружаним снагама. Истовремено, Париз задржава искључиву надлежност над својим нуклеарним снагама како у рату тако и у миру, и то је све што је остало од некадашњег деголизма на атомски начин. Од става претходне француске владе, да одбрана ЕУ има јасну предност у односу на даљи развој НАТО, Саркози је очито одустао и Француска више није најјачи покретач самосталне европске одбране. Колико је то потпуно војно подређивање Париза Вашингтону, а колико последица укупног слабљења француске војне моћи, за сада је још тешко рећи. Буџетски проблеми оружаних снага Француске су велики, а Париз и даље жели да игра велику улогу на светској сцени. Кохерентност модела 2015, односно професионализација оружаних снага, после бројних ампутација доведена је у питање, јер касне програми за наоружање, деградирани су оперативни капацитети, недостаје муниција, све веће сиромаштво слаби морал...

Нова француска војна стратегија и председник Никола Саркози изазваће, после ирског НЕ на референдуму, свакако нове концептуалне расправе унутар ЕУ. Да ли се треба понашати као да влада савршена хармонија у НАТО-у, да ли су све чланице спремне да слепо следе све завоје америчке стратегијске мисли у новој војној еволуцији после 11. септембра 2000. Француска је до сада, барем када је реч била о тим питањима, била у позицији да отворено каже оно што мисле други Европљани, али не смеју јавно да изнесу.

Европска одбрамбена архитектура драматично се променила после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза. Стратегија постепеног нуклеарног одговора је мртва, НАТО нема више стратегију због тога што више нема стратегијско оружје. Наиме, ширење НАТО-а на исток није никаква стратегија, већ покушај да се старом савезу удахне нови живот. У контексту НАТО-а као пакта за узајамну помоћ, нејасних „виталних интереса и изван матичних граница” и „подељене одговорности”, потпуно враћање Француске у НАТО данас је смешније него икада раније.

Јер, ако је у Европи данас искључена свака могућност изненадног напада, ако је бечким уговором ЦФФ дефинисан лимит за главне категорије конвенционалних борбених система, ако Французи и Немци имају заједничку борбену бригаду у оквиру Еврокорпуса, ако је отворен пут за уједињење конвенционалних снага европских земаља, онда су и инструменти за одржавање америчког војног командовања у односу на Европу данас већ застарели.

Никола Саркози очито не мисли да је то тако и после Ирске Француска је опалила још један шамар ЕУ. Додуше, на војном плану.