Sarkozi forsira NATO

ANALIZA VESTI
Šarl de Gol je svojevremeno Francusku izveo iz NATO-a, zbog njega je vrhovna komanda Atlantskog pakta morala da se iz Pariza seli u Belgiju, u Mons. Četiri decenije kasnije francuski predsednik Nikola Sarkozi amerikanizuje francusku vojnu politiku. Naime, ovih je dana, posle nekoliko meseci interne debate, javnosti predočena nova francuska vojna i bezbednosna strategija. Iako govori o prioritetu kredibilne evropske odbrane, o „paralelnom napretku i komplementarnosti, a ne rivalstvu između NATO i vojne komponente EU”, nova doktrina naglašava transatlantske odnose kao ključ evropske i francuske bezbednosti.

Nikola Sarkozi zapravo je samo dovršio ono što je njegov prethodnik Žak Širak započeo, reintegraciju francuskih oružanih snaga u NATO. No, dok je Žak Širak sa tim procesom donekle odugovlačio, stalno tražeći od Vašingtona da se regionalna komanda NATO-a u Napulju dodeli francuskom admiralu, Sarkozi taj zahtev više i ne spominje. Umesto toga, nova vojna doktrina govori o manjoj, bolje naoružanoj i mobilnijoj francuskoj vojsci, o potrebi da se ona opremi sistemima za antibalističku raketnu odbranu i novim radarima za rano upozorenje, odluka o gradnji još jednog nosača aviona se odgađa, a predviđeno je i da se u sledećih šest do sedam godina ukine oko 54.000 radnih mesta u oružanim snagama. Istovremeno, Pariz zadržava isključivu nadležnost nad svojim nuklearnim snagama kako u ratu tako i u miru, i to je sve što je ostalo od nekadašnjeg degolizma na atomski način. Od stava prethodne francuske vlade, da odbrana EU ima jasnu prednost u odnosu na dalji razvoj NATO, Sarkozi je očito odustao i Francuska više nije najjači pokretač samostalne evropske odbrane. Koliko je to potpuno vojno podređivanje Pariza Vašingtonu, a koliko posledica ukupnog slabljenja francuske vojne moći, za sada je još teško reći. Budžetski problemi oružanih snaga Francuske su veliki, a Pariz i dalje želi da igra veliku ulogu na svetskoj sceni. Koherentnost modela 2015, odnosno profesionalizacija oružanih snaga, posle brojnih amputacija dovedena je u pitanje, jer kasne programi za naoružanje, degradirani su operativni kapaciteti, nedostaje municija, sve veće siromaštvo slabi moral...

Nova francuska vojna strategija i predsednik Nikola Sarkozi izazvaće, posle irskog NE na referendumu, svakako nove konceptualne rasprave unutar EU. Da li se treba ponašati kao da vlada savršena harmonija u NATO-u, da li su sve članice spremne da slepo slede sve zavoje američke strategijske misli u novoj vojnoj evoluciji posle 11. septembra 2000. Francuska je do sada, barem kada je reč bila o tim pitanjima, bila u poziciji da otvoreno kaže ono što misle drugi Evropljani, ali ne smeju javno da iznesu.

Evropska odbrambena arhitektura dramatično se promenila posle raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza. Strategija postepenog nuklearnog odgovora je mrtva, NATO nema više strategiju zbog toga što više nema strategijsko oružje. Naime, širenje NATO-a na istok nije nikakva strategija, već pokušaj da se starom savezu udahne novi život. U kontekstu NATO-a kao pakta za uzajamnu pomoć, nejasnih „vitalnih interesa i izvan matičnih granica” i „podeljene odgovornosti”, potpuno vraćanje Francuske u NATO danas je smešnije nego ikada ranije.

Jer, ako je u Evropi danas isključena svaka mogućnost iznenadnog napada, ako je bečkim ugovorom CFF definisan limit za glavne kategorije konvencionalnih borbenih sistema, ako Francuzi i Nemci imaju zajedničku borbenu brigadu u okviru Evrokorpusa, ako je otvoren put za ujedinjenje konvencionalnih snaga evropskih zemalja, onda su i instrumenti za održavanje američkog vojnog komandovanja u odnosu na Evropu danas već zastareli.

Nikola Sarkozi očito ne misli da je to tako i posle Irske Francuska je opalila još jedan šamar EU. Doduše, na vojnom planu.