МИНИЈАТУРА СА ЕТИКЕТАМА

Пролазно време можда и није тако лоше после две одвојене лондонске "тренинг сесије" светског преговарачког трија са делегацијама Београда и Приштине. У овом увежбавању за директан сусрет у Њујорку ове недеље, једна од кључних речи коју је употребио Волфганг Ишингер била је "етикета".

Као неко ко уместо њему омражене речи компромис лупом покушава да нађе начин да Србе и косовске Албанце приволи преговарачком решењу, представник Европске уније им поручује да се ману етикета: упорног инсистирања, или оспоравања, да ће се решење звати "аутономија", односно "независност".

Унија је косовски проблем прогласила за сопствени, па Немац покушава да између америчког "да" и руског "не" независности испегла заједнички став 27 чланица позивајући актере преговора да се окрену "реалистичним решењима" – која подразумевају "строго надгледани статус".

Апел се односио на обе стране, али је протумачен као одустајање од јасне подршке независности. Британски "Индипендент" је после интервјуа са преговарачем ЕУ закључио да се косовским Албанцима више отворено не нуди независност и да се ради о очигледном уступку Србији и Русији.

Дипломатска минијатура са "етикетама" разведрила је Београд и узнемирила Приштину. Овде помишљају да би то могло да значи одустајање од независности. Тамо се таква могућност сматра страхотном. Али, како су разлике унутар тројке приближне онима између Срба и косовских Албанаца, прерано је доносити закључке.

Српским преговарачима не може се замерити неактивност. Успели су да нађу моћног савезника и дипломатског заштитника. Или су Руси нашли нас. За овај тренутак небитно.

Косовски проблем је у орбити руске спољне политике и постао једно од два најважнија питања сучељавања са Американцима. "Црвена линија" преко које се не прелази, као и око "ракетног штита" који би САД да разместе по источној Европи.

Уз помоћ Москве, Ахтисаријев план одгуран је у страну (мада није "мртав", како овде воле да кажу) и добијено је време за нове преговоре којима прво полувреме управо истиче. Руси су изричито против "вештачких рокова", иако преговарачи из САД и ЕУ понављају да ће њихова мисија бити окончана када 10. децембра извештај предају генералном секретару УН.

Колико је геостратешки значај придат косовском проблему по нас добар, толико је и лош. Повољности сам поменуо. Недостаци би тек могли да се покажу.

Русија се спрема за парламентарне изборе почетком децембра. Владимир Путин је и избором новог премијера дао до знања колико му је важно да својој земљи врати пун сјај велесиле која паралелно модернизује нуклеарне арсенале и планира да до 2020. у инфраструктуру уложи фантастичних 1.000 милијарди долара.

Путин мора да покаже да нема ништа заједничко са попустљивошћу онога који га је довео у Кремљ, Бориса Јељцина. При том је, не заборавимо, председник осведочени прагмата. Тачно је да његов шеф дипломатије помиње "црвену линију", али је исто тако тачно да Москва не жели бесконачно заоштравање са Вашингтоном.

То, враћено на косовски сплет, лако може да значи да би до одређеног попуштања могло да дође после руских избора, у време када ће тројка реферисати Бан Ки Муну и када би се проблем вратио у Савет безбедности. Толико о Русима, мада на преговоре свакако утиче и предизборна кампања која је у току на Косову, као и приближавање Србије изборима.

Приштинска страна је одабрала тактику преговарања о "техничким питањима" као да су преговори о статусу већ завршени. Нуди "пријатељске односе између две независне и суверене државе" гурајући поново Београд у позицију некога ко одбија понуђену "маслинову гранчицу". Лукаво, мада провидно.

Амерички патрони Приштине упорно не желе да виде да Србе иритирају тиме што их убацују у преговоре чији исход Вашингтон унапред одређује. Чему, упркос бечком договору тројке о уздржаности, изјаве функционера Стејт департмента да ће САД признати унилатералну независност коју би Приштина прогласила уколико не буде споразума? Има у томе сличности са понашањем трибунала у Хагу.

Добро је што шеф српске дипломатије подсећа да би Србија у случају једностраних и наметнутих решења лако могла да се врати национализму деведесетих и да, како овде то већ слушамо, одустане од евро-атлантских интеграција.

Немам ништа против упозорења, мада не бих попут нашег председника користио реч "рат" као "најтежу последицу". Притисци су легитимни део преговора. Београд на њих има исто толико права као и Приштина када тврди да не зна шта би са незадовољством Албанаца у случају недобијања независности.

Европљани, чија мисија треба да замени ону УН и НАТО, несумњиво би имали највише проблема уколико би се ситуација закувала до мере да припрети регионалној безбедности. То је снажан аргумент – под условом да ЕУ уме да слуша и не понови грешке почињене у време распада Југославије. Косовски проблем, није фраза, постаје кључни тест кредибилитета ЕУ као глобалног играча и зрелости спољне политике Уније.

Од Американаца ту врсту слуха не треба очекивати. Не само зато што Џорџ В. Буш косовским Албанцима доследно испуњава обећања Била Клинтона, већ и зато што спољна политика ове администрације готово свуда по свету директно регрутује екстремизам и национализам радећи против својих прокламованих интереса.

Фокус је дакле на ЕУ. Функционери од Хавијера Солане до Оли Рена понављају да ће Европљани исполирати заједништво. Што је несумњиво тежак посао. Док италијански премијер Бриселу предлаже да Србија убрзано добије статус кандидата за пријем у Унију, све активнији Французи све више звуче као Американци. Неке чланице и даље не крију зазор да би косовски "преседан" могао да подстакне њихове сепаратистичке покрете.

Претерано одуговлачење свакако никоме није од користи. Можда неки политичари то не желе да признају, али Србија постаје фрустрирана енергијом која се троши на Косово као да је то једини проблем у земљи меда и млека. Незадовољство друге природе нараста међу косовским Албанцима.

Статус кво је најгора етикета. Има ли после 13 месеци безуспешног преговарања шансе за минимални консензус између друге две, аутономије и независности?

Док чекамо одговор, занима ме сценарио о коме овде ретки причају. Дан после. Шта ће бити уколико Косово на овај или онај начин остане у некој, макар прелазној, вези са Београдом? Шта ће Србија са милион и по албанских незадовољника када није знала шта ће са Косовом и пре 1999, када смо због јужне провинције бомбардовани?

Свака част преговарачима, али искуство ме наводи да бринем уколико дипломатски победимо. Управо зато што не постоји јасна визија шта са победом. Одбијам омиљену овдашњу етикету да је то дефетизам.