Патриота против патриоте

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, 17. јуна – Американци и грађани широм света као да су се, после низа разврставања у различите таборе, уклопили у један тим: готово сви навијају да се осетно поправе поремећене везе Вашингтона с другим престоницама. Шансе за „хокус-покус” којим би се разведрила „смркнута” међународна атмосфера, јесу овдашњи председнички избори. У финалном двобоју за Белу кућу, Барак Обама и Џон Мекејн бирачима обећавају да неће репризирати непопуларни курс Џорџа Буша, захваљујући којем су односи САД са другим земљама спали на најниже гране после хладног рата.

Већ су се при том испоставила бар два парадокса. Први: Док се Американци још премишљају коме ће дати глас, свет је,  према многим анкетама, већ направио свој избор, поручивши да му више одговара Обама него Мекејн. Други: За разлику од Мекејна, па и ривала који су у међувремену отпали, међународну подршку Обама је издејствовао а да ни у изборној кампањи ни пре ње такорећи није прекорачио границе своје земље, у којој, такође, засад боље стоји од супарника.

Спољна политика ретко је одлучивала о победнику америчких председничких избора, али би овога пута могла да игра значајнију улогу, ако не и пресудну. Наиме, „нација на точковима” врло болно доживљава рекордно поскупљење нафте – које је и у мањим размерама представљало разлог за смену власти – јер јој подрива светињу „лаке покретљивости”, а за то добрим делом криви контрапродуктивност Бушових потеза у свету.

Кад би свет у избору америчког председника учествовао онолико колико шеф Беле куће утиче на свет, човечанство би изгледало знатно другачије, слажу се аналитичари. Али, Американци бирају, а свет сноси последице. И добре, својевремено, (на пример, у исходу светских ратова) и лоше, у већем делу тек почетог века. Сада се, међутим, појавио додатни феномен: Американци су у прилици да непосредно покажу колико уважавају међународне замерке, али и сопствене критике актуелном курсу Вашингтона, који се оцењује као оличење једностраности, неуважавања мишљења других, политике наметања решења, а да ствари остају суштински нерешене.

Овдашње грађане посебно погађа чињеница да је драстично опао међународни имиџ њихове земље, упркос свеколиким њеним предностима у областима науке, технологије, уметности, војне моћи, економије, спорта. Сами смо криви, произлази из испитивања јавног мњења, јер се – упркос достигнућима Била Гејтса, низа нобеловаца, холивудским и остварењима кошаркаша Ен-Би-Еја, најцењенијим универзитетима –  испоставило да је администрација Тексашанина Буша, за коју се два пута узастопце овде гласало, успела да све то „умрља” и да од Америке начини „проблем, не само за понеке, што је увек случај, него за многе”.

И Обама и Мекејн уверавају у исто: ко год да победи, настојаће да обнови престиж и „водећу улогу” Америке у светским пословима.

Превише би простора захтевало прецизирање свих финеса њиховог разликовања у спољној политици која, иначе, представља најтеже променљиви сегмент америчке политике.

Укратко и упрошћено: Обама би да се Бела кућа више консултује са светом, да до краја испроба дипломатске могућности, да се лиши предрасуда, да се уклопи у међународне трендове, док Мекејн, чини се, превасходно истрајава на америчкој „изузетности”, иако и он настоји да увери да је „мултилатералиста”.

(/slika2)Главни раскол међу њима, као и унутар америчког националног бића, јесте однос према Ираку. Обама уверава, наиме, да је на том највећем савременом бојишту све испало супротно и овдашњим и светским интересима: да су поводом америчке инвазије – ојачале екстремистичке снаге, да је Иран, као главни „неподобник” проширио утицај, да је међу Палестинцима и Либанцима повећана подршка Хамасу и Хезболаху, који се овде категоришу као терористичке организације, па да је, све у свему, Америка садашњим курсом – оснажила оне које је „хтела” да обеснажи, а тако и повећала опасности по сопствену безбедност. Мекејн тврди супротно: да је рат у Ираку прилика да Америка дотуче исламски екстремизам, и да њен накнадно појачани војни ангажман у Ираку већ даје „позитивне резултате”.

Буш и његов републикански ветеран (Мекејн) настоје, уједно, да демократског „јуношу” прикажу као „недопустиво попустљивог”, користећи његову изјаву да је „спреман да преговара и с непријатељима”, за какве важе владари у Техерану, Дамаску, Каракасу, Хавани...

Обама је, стога, морао да прибегне ванредним објашњењима, да то „не би одмах био сусрет на највишем нивоу”, да би „претходно требало да се обаве све неопходне консултације”, а да би до евентуалног састанка дошло кад он процени да је то подесно.

У сукобу су, заправо, два приступа патриотизму. Обама сматра да треба убрзано повлачити снаге из Ирака, концентрисати их на потрагу за Осамом бин Ладеном и тако опоравити традиционална и створити нова савезништва у борби против опште опасносног тероризма.

Иначе, противници оспоравају Обамин патриотизам, а као доказ наведени су скидање значке са америчком заставом с ревера (јер се „родољубље показује практично, а не беџевима”), изјава његове супруге Мишел да се „први пут поноси својом земљом”, као и проповед бившег му свештеника да „бели богаташи и даље израбљују црну расу”.

Мекејн би, пак, да се у Ираку докаже да Америка побеђује у рату против тероризма и да тако враћа ауторитет силе која излази као победник над деструктивним идеологијама.

Изаберу ли Американци првог црнца (заправо мелеза – Обаму) за свог председника, био би то знак да су спремни и за промене у свету, које би се такође спроводиле без предрасуда, поручује се с разних страна. Таква симболика ипак није довољна за остваривање велике наде.

Може ли заиста Америка да ускоро промени приступ свету, питање је које све опседа. Треба имати у виду да ниједан председник САД, нити било које озбиљне државе не може све сам и са својим симпатизерима. Потребна је реформа менталитета, бар у елитним круговима, који имају битну улогу у сложеном процесу одлучивања, где се локални интереси (а унутар њих поготову доминантни) упоређују с глобалним изазовима. Тако амбициозна транзиција обично захтева – више лидерских мандата. А у САД би могла да – почне.

-----------------------------------------------------------

И Балкан тема дуела

У кључном дуелу за председника САД међу спољнополитичким питањима наћи ће се и Балкан, не толико битна тема (за Американце), колико неминовна. И демократе и републиканци настоје, наиме, да себи припишу заслуге за „решавање" балканских проблема.

Обамини демократи су под вођством Била Клинтона предводили војну интервенцију 1999. против ондашње СРЈ, а Мекејнови републиканци су признали приштинску декларацију о независности Косова.

Мекејн је одавно евидентиран, како се овде наводи, као подржавалац таквог исхода, док је у текућем изборном процесу, у мартовском одговору на писмо Конгреса српског уједињења, Обама једини јавно подржао идеју о наставку дијалога о статусу Космета. Сенатор из Илиноиса, где је највећа концентрација грађана српског порекла у Америци, саопштио је: „У погледу Косова, Сједињене Државе имају продужену одговорност да охрабре све стране да траже мирно решење преосталих спорова. Као део те одговорности, ја подржавам и помоћи ћу на сваки начин дијалог између страна на Косову, зато што верујем да мир и стабилност заиста могу да буду осигурани само решењем које је прихватљиво свим странама. Чак и у одсуству међусобног споразума, права мањина и заштита историјских верских места, о којима говорите, никако се не смеју оспоравати".

Ни једна страна, међутим, не оспорава „оправданост" бомбардовања СРЈ пре више од девет година. 

-----------------------------------------------------------

Обједињавање демократа

Барак Обама и Џон Мекејн настоје да за себе ангажују што јачу екипу спољнополитичких саветника. Чини се да је на већим искушењима Обама пошто треба да обједини редове демократа, међу којима су и присталице поражене Хилари Клинтон. Око ње је било окупљено језгро кабинета њеног мужа, некадашњег председника Била Клинтона.

Према расположивим информацијама, Обама ће настојати да обједини партијске редове тако што ће само донекле прихватити кадрове Клинтонових. До које мере, није извесно.

Максималистичке процене иду дотле да би он могао да прихвати Хилари или неког из њене најближе околине као потпредседничког партнера у изборној формули. У том контексту помињу се и пензионисани генерал Весли Кларк и сенатор Џозеф Бајден (актери, непосредно и посредно, бомбардовања СРЈ 1999. године).

Проблем представља то што је досадашње изборне плодове Обама убрао супротстављајући се клинтонизму. Јуче га је, додуше, подржао и Клинтонов потпредседник Ал Гор, а потом и Џон Кери, демократски кандидат поражен од републиканца Џорџа Буша 2004.

У Обамином штабу рачунају, међутим, да ће предност у евентуалном његовом будућем кабинету добити нови кадрови. То му је сугерисао и стари кадар, као што је оболели Едвард Кенеди, брат убијеног (1963. године) председника Џона Кенедија.

На обе стране се, у међувремену, групишу „велики па и легендарни калибри". Да не набрајамо све, овом приликом, међу Обаминим подржаваоцима је, на пример, Збигњев Бжежински, а међу Мекејновим Хенри Кисинџер.

-----------------------------------------------------------

Наговештај

Шта ће урадити Американци уколико на председничким изборима не победи онај коме су склони? Идемо даље, кажу уобичајено многи. Позната филмска глумица и активисткиња Сузан Сарандон поменутом „даље" даје прецизније координате. „Ако победи Мекејн, иселићу се у Канаду или у Италију", изјавила је.

-----------------------------------------------------------

А други…

Међу финалистима председничких избора у САД запажа се и диференцијација око улоге других држава и организација у светским пословима. Мекејн се, уз остало, залаже за искључење „аутократске Русије” из Групе осам, најмоћнијих земаља света, и предлаже оснивање „заједнице демократских држава која би дејствовала и кад Уједињене нације не могу”. Обама је и у том погледу уздржанији. Иако његови саветници не одбијају пројекат „демократског збијања редова”, он је у мартовском програмском иступању истакао значај сарадње са светском организацијом.

----------------------------------------------------------

Сигнализација

Мекејн је настојао да себи у прилог искористи изјаву једног од вођа палестинског Хамаса - да би волео да Обама постане председник САД.

Обама се хитро потрудио да такву неугодност одбаци као бесмислицу, и на скупу јеврејско-америчког удружења потврдио да је „безбедност Израела - светиња овдашње политике".

-----------------------------------------------------------

Биографије

Изборно надметање за председника САД обухвата и одмеравање у томе ко је више космополита, а ко више „нашки" кадар.

Обама је симбол остваривања „америчког сна", јер се уздигао као син имигранта из Кеније и са очухом почео школовање у Индонезији, да би овде догурао где је сада. 

Мекејн је, пак, знамен „патриотског ангажмана", пропативши у изгубљеном Вијетнамском рату и као заробљеник.

Уједно се има у виду генерацијска разлика. Обама има 46 лета, а Мекејн 71 годину. Док први рачуна с пословицом „на млађима свет остаје", други истиче да нема пожељне будућности без уважавања прошлости.

Момчило Пантелић

-----------------------------------------------------------

Обама у благом вођству у односу на Мекејна

Демократски председнички кандидат Барак Обама је у малој предности над републиканским ривалом Џоном Мекејном, а обојица су добила скоро исти број гласова међу независним гласачима, преноси јуче „Вашингтон пост".

Према истраживању јавног мњења које су спровели „Вашингтон пост" и Еј-Би-Си њуз, Обама има укупну предности од 48 према 42 одсто, али је Мекејн добио већу подршку међу независним гласачима који би могли да буду одлучујући фактор на изборима у новембру.

Резултати истраживања показују да Мекејн има за 14 поена предност пред сенатором из Илиноиса када је реч о борби против тероризма, док је та предност мања када је реч о томе ко има боље адуте за вођење међународних односа.

Када је реч о Ираку, 47 одсто бирача више верује сенатору из Аризоне, док њих 46 одсто има поверење у Обаму. „Вашингтон пост" наводи да је питање искуства највећа Обамина слабост, тако да свега 50 одсто анкетираних сматра да он има квалификације да буде председник САД, што је готово непроменљив резултат од марта.

Исто истраживање показује и да двојицу кандидата 46 одсто бирача види подједнако јаким лидерима.

Такође, анкета показује да Мекејн лошије стоји на „домаћем терену", где Обама води за 16 поена када је реч о економским питањима, што је и најважније питање председничке кампање.

Бета